Jel su nam suđeni, ili njima upravljamo, imamo li izbor, ili nemamo? I koga za to da krivimo, ili ne krivimo…
Za moju životnu priču, ne krivim nikog, niti mislim da sam je izabrala. Jednostavno se desila, i ja živim sa njom.
Uz nju pijem prvu jutarnju kafu, idem na posao, uz nju u ljubavi rastu moja deca i veza između mog supruga i mene. U njoj se radujem, tugujem, šetam, plivam, čitam, spavam. U njoj imam divnu sestru, mamu i tatu, prijatelje i prijateljice, sve te ljude koje me vole takvu kakva jesam.
Ime moje priče je bipolarni poremećaj.
U borbi protiv lošeg informisanja i predrasuda, stigmatizacije i neetičkih medijskih izveštavanja na ovu temu, u cilju podizanja svesti zajednice, kako bi se osnaživali ljudi sa mentalnim poteškoćama, kao i njihove porodice, kojima slične sudbine nepravedno kroje budućnost i život, evo moje priče. Ona počinje sa glavnim činjenicama o bipolarnom poremećaju, i … ne završava se.
Bipolarni poremećaj se definiše kao mentalni poremećaj koji karakterišu smena epizoda pozitivnog i negativnog raspoloženja- tzv.”plus” i “minus” faza: epizode manije ili hipomanije (hiperaktivnost, nesanica, impulsivnost, povećana energija) i depresije (umor, bezrazložna tuga, gubitak samopouzdanja i interesovanja, povlačenje u sebe, gubitak volje za životom, odbijanje kontakta sa porodicom i prijateljima, suicid).
Ovaj mentalni poremećaj se ne može izlečiti. Međutim, kombinacijom medikamenata (antidepresiva, psihostabilizatora, antihalucinogenih lekova i lekova za smirenje), zavisno od faze bipolarnog poremećaja, simptomi se ublažavaju pa osoba ulazi u fazu “ravnoteže” u kojoj ponovo može da funkcioniše na svim poljima svog života. Lekove treba uzimati redovno, i ne prekidati terapiju i kada se dođe do stabilnog stanja. Uzroci bipolarnog poremećaja takođe nisu u potpunosti poznati, pa samim tim ne postoji ni prevencija u pravom smislu te reči. Savetuje se da vođenje što uravnoteženijeg života, aktivnost u različitim životnim sferama, rad, družeje, izbagavanje stresa, relaksacija. Veoma je važna podrška porodice i prijatelja, kao i psihoterapija.
U mom slučaju, prve naznake su postojale još u periodu adolescencije.
Odavno sam primetila da su mi osećanja burna i lako promenjiva, da se često osećam preterano loše ili preterano dobro, bez nekog realnog razloga. Bližnji su me tada tešili da je to zbog godina, zbog vremenskih promena, zbog predmenstrualnih simptoma, da se to svakom ponekad dešava… Iako su mi svi govorili da je to uobičajeno, u dubini duše sam znala da se tu krije nešto drugo, nešto ozbiljnije – što se i potvrdilo. Razlog da dođem do psihijatra bio je što sam u svojoj 25.godini, nakon porođaja, dobila posleporođajnu psihozu.
Tek posle šest godina od postpartalne psihoze, posle burne epizode manije, praćene halucinacijama, hospitalizovana sam i dobila sam konačnu dijagnozu- bipolarni poremećaj. Moj boravak na Klinici za psihijatriju, kao i vreme posle izlaska, bilo je teško i za mene i za moju porodicu i prijatelje. Ma koliko to apsurdno zvučalo, humor nas je održavao i zajedno smo prebrodili.
Taj period života me je naučio da se moram boriti i prihvatiti sve što mi život donosi. I da nikad ne pitam zašto, ma šta da mi se u životu desi, jer odgovora na to pitanje nema. Nego da samo idem napred. Uvek napred. Ne osuđujući nikog. Ni za šta.
U mom svetu su svi koje volim i sve do čega mi je stalo. Naši sinovi, koji sada imaju 20 i 15 godina, znaju da imam bipolarni poremećaj. Sa tom činjenicom smo ih upoznavali polako, kako su rasli, u skladu sa njihovim godinama. Prihvatili su to kao našu zajedničku porodičnu realnost. Razumeju i saosećaju. Kada mi je loše, uz mene su, u njihovim granicama mogućnosti, a meni je to više nego dovoljno.
Bipolarni poremećaj ne menja moju sliku o majčinstvu.
Mislim da sam dobra mama, od prve uspavanke koju sam im otpevala, prve slikovnice koju sam im pročitala, prvog crteža koji sam im nacrtala, njihovih prvih reči, zubića, koraka, svih onih prelepih šetnji i boravaka u prirodi, svih onih bezbroj trenutaka u kojima svakodnevno i ja od njih učim. Naučila sam da živim i uživam u sadašnjosti. Mislim da nijedna mama sa ovom dijagnozom ne treba da oseća krivicu, jer niko od nas ne želi da se razboli. Svaki roditelj da od sebe koliko ume, koliko nauči i koliko može, i to je to.
Dobro se snalazim i kao supruga, ćerka, sestra, prijateljica, koleginica. Dobro se snalazim kao žena. Svoja, i nesavršena.
Po zanimanju sam diplomirana pedagoškinja i novinarka. Najveća strast mi je pisanje, iz kojeg se izrodio i moj prvi roman : “Neki mogući svetovi”. Imam 45 godina. Živim u Novom Sadu. Možda se sretnemo u prolazu, ko zna…
Piše: Jasna Grizer
Izvor: Detinjarije.com
