“Suprotno vladajućem uverenju, ljudski mozak nije satkan za razmišljanje. Dizajniran je da vas poštedi razmišljanja, budući da u njemu nije dovoljno dobar,” kaže kognitivni psiholog Denijel Vilingem u svojoj knjizi “Zašto učenici ne vole školu”.
Ne štitite svoju decu od neprijatnih emocija, već ih usmeravajte kako da se nose s njima na zdrav način i prevaziđu ih.
Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
I zato ja radim kao psiholog svojoj deci. Zbog toga je to bukvalno – posao. Zbog hora raznih bubica u mojoj glavi.
“Svako od nas potencijalno može da bude ubica, a zatim dolaze drugi socijalni faktori. Mi sprečavamo tu agresivnost vaspitanjem, moralom, religijom.”
Daleko od toga da bude gubljenje vremena, dosada je zapravo korisno i blagotvorno stanje koje nam skreće pažnju na problem da ne koristimo naše vreme na način koji vodi našem najboljem interesu.
Ako je potreba za bezuslovnom ljubavlju nezadovoljena onda kada joj je vreme, ljudi će je tražiti onda kada joj nije vreme.
Veza između popularnosti, društvene dominacije, zlobe i okrutnosti teško da može iznenaditi bilo kog učitelja – ta dinamika je sasvim očigledna u većini škola.
Traumatična rana iskustva mogu mozak učiniti nefleksibilnim, dok bezbrižno detinjstvo ima značajno bolji uticaj na kognitivne sposobnosti.
Većinom jedan roditelj glumi žrtvu drugog, dok se deca regrutuju u redove spasitelja. Bar jedno dete. Ono najosetljivije.
