Harvi Nil Karp je čuveni američki pedijatar koji se proslavio dvema knjigama: „Najsrećnija beba u kraju“ i „Najsrećnija kolevka u bloku“.
Zna se koliko je teško izaći na kraj sa dvogodišnjakom. Uzrok tome je što je tokom poslednjih 15-20 godina deci uskraćen boravak u otvorenom prostoru, što mnogo utiče na njihovo ponašanje. Roditelji ne shvataju kako deca zaista posmatraju svet – zaboravili su kako je biti dete. Uzmite današnje gradsko dete. Izloženo je televiziji i video igrama, i pati od ozbiljnog nedostatka podsticaja. Živi u stanu ili kući okruženo ravnim zidovima, bez cirkulacije vazduha i bez ijednog pileta. Da – pileta – deca u gradovima daleko su od farmi. Gde su brda? Gde je vetar? Gde je prljavština? Mi mislimo da je to normalno, ali za malu decu to je potpuno nenormalno.
U svojoj knjizi “Najsrećnija beba u kraju” uporedio sam malu decu sa pećinskim ljudima. Potrebno im je da prođu kroz proces civilizovanja, da nauče da kažu “molim” i “hvala”, i sve ostalo što odrasli mogu da im prenesu. Boravak napolju čini taj proces bogatijim i umirujućim, to je izvanredno iskustvo za njihova čula. Kada shvatite način na koji vaše dete doživljava svet, shvatićete i vrednost boravka na otvorenom. To je moj savet: povedite drugu decu i druge odrasle, i svi izađite napolje. Deca moraju da izlaze napolje!
Bebe mogu napolje odmah, čim to budu mogli i roditelji ili staraoci. Ne postoje druga ograničenja. Klice se prenose kontaktom sa ljudima, ne sa prirodom. Naravno, bebu treba ušuškati i preduzeti potrebne mere kako bi bila sigurna ali sve drugo nije problem. Zapravo, ostanak u kući sa bebom nije preporučljiv. Bebe veoma umiruje ritam koraka roditelja koji su u pokretu, kao i udisanje svežeg vazduha.
Ukoliko roditelje brine zagađenje vazduha, trebalo bi da se zapitaju da li je toliko gore van kuće nego u njoj. Pomislite na sve hemikalije koje isparavaju iz nameštaja, zidnih boja ili kućnih aprata. Izađite na svež vazduh i dišite!
(Roditelj & dete, 2011.)
