No, naslov u konkretnom slučaju služi samo kao „udica“. Njegova svrha je da privuče pažnju i da na osnovu komentara svi zajedno pokušamo uvideti koliko često reagujemo „na prvu loptu“, ne samo na internetu nego i u svakodnevici.
Pre nekoliko nedelja na portalu Detinjarije objavljen je moj tekst u kojem sam, polazeći od savremenih teorija i pristupa koji se tiču reagovanja u slučajevima vršnjačkog nasilja, ali i od realnih situacija, nastojala obuhvatiti ovo pitanje iz svih uglova, ne izdvajajući nijedan pristup kao superioran i idealan.
Ipak, brojni komentari nedvosmisleno su pokazali da je tekst uglavnom ostao nepročitan, a da su zaključci doneseni samo na osnovu naslova. Takođe, pojedini komentari su sadržali i određene uvrede.
Zatrpani smo različitim informacijama, različitog stepena zanimljivosti, pouzdanosti, sadržine i karaktera što za posledicu, kako se čini, ima to da smo počeli da gubimo interesovanje za sve što zahteva da se izdvoji malo više vremena i pažnje. Kao i za ono što ne sadrži senzacionalizam. Pažnju nam privlači čak i lažna vest, potrebno je samo da kod nas izazove efekat iznenađenja. Isto tako, poželjno je da informacija bude dovoljno kratka da bismo mogli brzo nastaviti skrolovanje i upiti što više sadržaja bez obzira na njihov kvalitet. Na kraju, potrebno je i da to što nam je servirano „ubode živac“.
U konkretnom, prethodno pomenutom slučaju, pokazalo se još jednom da je prva informacija presudna. Ali, i da društvene mreže u značajnoj meri oblikuju našu svest i više nego smo to spremni da prihvatimo.
S tim u vezi, čini se opravdanim postaviti pitanje kako se to reflektuje na našu svakodnevicu. Da li i tu reagujemo, a da se prethodno nismo upoznali sa relevantnim činjenicama?
Ovo pitanje je važno, jer nedovoljno poznavanje svih elemenata od značaja za neku situaciju, temu ili dešavanje može da vodi ka pogrešnom zaključku iz kojeg proizilazi neadekvatno reagovanje. Na nama je izbor da li ćemo odgovoriti na situaciju tek da nešto kažemo ili uradimo, ili ćemo to učiniti iz istinske potrebe za kvalitetnim dijalogom i pronalaskom rešenja za neko pitanje.
U ovom kontekstu potrebno je pomenuti i da neretko svedočimo, kroz lične ili tuđe primere, da smo skloni da svoje mišljenje iznesemo pred nepoznatim auditorijumom očekujući podršku u vidu lajkova, ali i bez stresa od suočavanja sa neistomišljenicima zato što virtuelni prostor doživljavamo kao dimenziju odvojenu od realnog života.
Pomenuto je jako značajno, jer se nedovoljno u obzir uzima to da se socijalne interakcije na društvenim mrežama, u manjoj ili većoj meri, preslikavaju na društvene kontakte u realnosti. Ako je neko u stanju da neistomišljenicima na društvenim mrežama uputi salvu uvreda, postavlja se pitanje na koji način će reagovati kada se u direktnom kontaktu suprotstave stavovi? Da li osećaj zaštićenosti iza lažnog profila ili fizičke udaljenosti blokira kočnice ili je to nečiji uobičajeni način reagovanja pri susretu sa drugačijim mišljenjima?!
Ključna činjenica pritom se zapostavlja – da je verbalno nasilje takođe nasilje! I da je i virtuelno nasilje – nasilje!
Iz tog razloga, ovaj manir na društvenim mrežama potencijalno može biti uvod u pojavu drugih formi agresivnog ponašanja u našoj svakodnevici.
Ako normalizujemo ma koji vid agresivnosti, otvaramo vrata nasilju u svim oblicima i u svim okolnostima. Dakle, internet nasilje se ne sme ni normalizovati ni relativizovati.
„Osobe koje su bile izložene digitalnom nasilju dva puta češće navode da su pokušale samoubistvo“ (Patchin & Hinduja, 2010).– izvor www.cuvamte.gov.rs
Zbog svega navedenog, mi, kao odrasli ljudi – roditelji, staratelji, ujke, tetke, komšinice, kumovi, imamo obavezu da budemo svesni vlastitih postupaka koji predstavljaju model ponašanja na koji se ugledaju generacije koje stasavaju. Ukoliko smo, kao formirane ličnosti, skloni da reagujemo na osnovu nedovoljnog broja informacija ili se ne libimo izreći uvredu neistomišljenicima, moramo se zapitati da li deci šaljemo pravu poruku i da li im pružamo dobar primer. Odgovornost je na nama, jer deca uče od nas, posmatrajući naše reakcije u određenim situacijama.
