“Trebalo bi da bude normalno da se deca međusobno spontano pozivaju na igru, umesto da im sve unapred organizujemo i dogovaramo” pričala je mama iz Bristola Alis Ferguson sa svojom komšnicom Ejmi Rouz 2009. godine. I odlučile su da nešto preduzmo povodom toga. Organizovale su zatvaranje saobraćaja na tri sata jedne večeri nakon škole, kako bi deca mogla slobodno da jurcaju naokolo. “Roditelji su se setili svog detinjstva i zaključili da bi ovo trebalo da bude normalan deo naših života”. I tako se jedan dan pretvorio u čitavu kampanju pod nazivom “Napolje na igru” (Playing Out).
Cilj kampanje je da se ulice u naseljima učine bezbednijim za dečiju igru i da se porodice odvoje od kompjuterskih ekrana, izađu napolje i ponovo otkriju male stvari poput šolje čaja sa komšijama ili dečije vožnje trotineta po ulici bez potrebe da ih roditelji prate u stopu.
Mada u početku nije planirano da “Napolje na igru” postane stalna praksa, bristolska gradska uprava pokrenula je pilot projekat za koji su se mogle prijaviti ulice u gradskim naseljima kako bi dobile svoj raspored zatvaranja saobraćaja na tri sata jednom nedeljno.
Danas, preko 60 bristolskih ulica uključeno je u projekat, a ideja se proširila i van ovog grada, jer je u još 30 mesta, uključujući i neka londonska predgrađa, lokalna uprava usvojila praksu zatvaranja ulica radi dečije igre. Nove ulice neprestano se prijavljuju za učešće.
Helen Forman, koja je organizovala “Napolje na igru” u Lidsu, inspirisana primerom Bristola, kaže da postoji mnogo dobrobiti od ove akcije “deca razvijaju svest o svom susedstvu i pripremaju se za slobode koje će imati u starijem uzrastu, dok odrasli stvaraju snažniju zajednicu”.
Ketrin Kej je 2012. pokrenula ovu akciju u Vortingu: “Dok sam bila trudna maštala sam o tome kako deca uče dok su napolju i igraju se, bez roditelja koji im dahću za vratom i govore “pazi se!” Imala sam ideju kako želim da izgleda moj život sa decom, ali morala sam da se prilagodim urbanoj sredini. Kad sa ja bila mala igrali smo se napolju, a ako bi neko pao, zvali bismo pomoć. Plašim se da pustim svoju decu da rade isto, a ne želim da me bude strah.” Za Kejovu, ovaj projekat mnogo je više od prilike za igranje: “Deci više ne dajemo šansu da stvari nauče sama. Zabrinjava me nedostatak spontanog učenja. Ako radiš samo ono što te teraju, nećeš ništa zaista naučiti. Odakle ćemo naći sve te inžinjere, naučnike i umetnike? Nisu problem samo kompjuterski ekrani, već to što se deci neprestano govori “ovo ne smeš” ili “ovo moraš””
Kada je organizovala prvo “Napolje na igru” bila je zaprepašćena rezultatom. “Niko čak nije ni znao da toliko dece živi u našoj ulici.”
Idejni tvorac projekta, Alis Ferguson, danas zna da njen stav o potrebi slobodne igre deli većina roditelja, jer im se smučilo stalno nadziranje i organizovanje dečijih života. Nije u pitanju utopijska želja da se vrati vreme, već pokušaj da se pronađe nova ravnoteža u odnosu između ljudi i saobraćaja na ulicama, koje treba da pripadaju i jednima i drugima.
“Ono što želim jeste da postane normalno da se deca međusobno pozivaju bez najave, da jedni drugima kucaju na vrata i pitaju “Hoćeš napolje da se igraš?” Dozvolili smo da deca izgube slobode, suviše smo zaštitnički nastrojeni i vidimo samo rizike koji ih vrebaju kad su napolju, ne i one koji postoje u kući.” zaključuje ona.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Guardian
