Šugice sa Mona Lizom

Umetničke galerije više nisu mesta za posmatranje u tišini i tihi šapat. Mnoge institucije se sve više okreću deci, a neki su deo programa prilagodili upravo njima, piše BBC.

Metropolitan muzej u Njujorku i Tejt galerija u Londonu su u svoju ponudu uvrstili izložbe i aktivnosti koje su predviđene za decu. Kod njih postoji maršuta za najmlađe posetioce, a zanimlivo je da na porodičnoj karti za Tejt piše „u redu je govoriti u Tejtu!“.

Trčanje, igranje i skakanje dece u muzejima i galerijama je tema kojom se od 2012. godine bavi naučni saradnik na Univezitetu u Sefildu Ebigejl Haket.  Ona kaže da pokret pomaže deci da uče, ali ne na način na koji roditelji očekuju.

„Roditelji koji žele da svoje dvogodišnje dete upoznaju sa delima Van Goga, Pikasa i drugih moraju da budu strpljivi„, kaže ona i dodaje da deca zapravo uče o samom prostoru.

„Način na koji se ona kreću kroz prostor proizvodi poseban doživljaj tog mesta i na taj način se deca upoznaju, u ovom slučaju, sa umetnošću“, objašnjava ona.

Međutim, britanski istoričar umetnosti Dejvid Bakman kaže da su galerije mesto za posmatranje u tišini. „Ljudi i dalje tiho pričaju u muzejima komentarišući ono što vide, a to je najbolje raditi bez dece koja trče okolo, bez mobilnih telefona i slično“, kaže on.

Međutom, novinar i roditelj dvoje dece Niko Kos Erl, se ne slaže sa tom tvrdnjom. „Slobodan prostor u muzejima je deci otkrovenje, oni se tada osećaju slobodno“.

On je dodao da je često obilazio galerije u Parizu sa celom porodicom, ali da je više puta bio kažnjavan, pa su odustali od zajedničkih odlazaka.

O ovoj temi se u poslednjih par nedelja mnogo polemisano pošto je britanski umetnik Džejk Čapman prokomentarisao da je odvođenje dece u galerije ili muzeje „potpuno gubljenje vremena“.  Čapman je roditelje koji misle da deca mogu da razumeju kompleksne radove kao što dela Džeksona Poloka nazvao arogantnim.

On je to to izjavio posle istraživanja koje je pokazalo da je vođenje dece u kulturne institucije postalo veoma popularno u Velikoj Britaniji, i da je oko dva miliona dece posetilo galerije i muzeje, što je 36 posto više u odnosu na ranije godine. To se desilo posle organizovanja kampanji za bolju integraciju najmlađih u te prostore.

„Ali, zar ne treba deca da se podstiču da se ponašaju kao mali odrasli ljudi? Trčanje nije gledanje. To uznemirava ostale“, kaže kritičar umetnosti Džulijan Spalding i veruje da je posao umetničke galerije da poveća svest o tome.  On tvrdi da su deca u stanju da apsorbuju onoliko koliko i odrasli, a možda čak i više. „Umetnost počinje kada dete stane i u čudu pogleda delo„.

„Jedanput sam video dete od oko pet godina koje opčinjeno stoji ispred slike Mona Lize“, kaže on. „A onda je odjedanput rekla ‘znam, ovo je dan njenog venčanja, ali je upravo čula da joj je najbolji prijatelj umro“.

Neki roditelji ipak više vole da decu vode u specijalne delove muzeja ili galerije koji su prilagođeni njima i gde mogu da se igraju i jure daleko od skupih predmeta i bez opasnosti da će oštetiti neki od artefakata.

Međutim, Kos Erl samtra da ograničavanje dece u tim oblastima može da rezultira time da oni izgube poštovanje za kulturu. On dodaje da je najbolje da odrasli pažljivo izaberu izložbu na koju će voditi svoje mališane.

„Poštovanje i prilagođavanje različitim sredinama je važna lekcija za decu i tamo ne treba da postoji bilo šta što će dete oterati od umetnost, kao što je preterana briga roditelja ili neodobravanje osoblja„.

Najveća briga zaposlenih u kulturnim institucijama je kombinacija malih dečijih stopala i vrednih umetničkih dela. Konzervator Kler Fin kaže da joj je najveća briga jurnjava dece koja ne shvataju vrednost ono oko čega trče.

Međutim, opšte je poznato da su slučajna oštećenja u muzejima nastala, ne zbog dece i njihove igre, već zbog nepažnje odrašlih.

Izvor: MONDO/Tanjug