Piše: Jasmina Jovanović
Postoje dani koji su pred nama zatvorena knjiga. Dani u kojima nikoga i ništa ne razumemo. Nekada nas postupci drugih nerviraju a nekada ne. Samo smo, eto, tako zatvoreni i izopšteni od svih. Kao da su sva ljudska bića prestala to da budu, ili smo mi prestali da budemo samo mali čovek koji svakodnevno greši.
Sreća da je takvih dana uglavnom manje od ovih drugih, vedrih dana koji su za nas otvorena knjiga iz koje je lako čitati. Ima čak na kraju i rečnik nepoznatih reči, pa ako i nešto zapne, okrenemo list i nađemo objašnjenje. Razumemo postupke drugih iako ih ne opravdavamo. Ne ljutimo se na neljubaznu prodavačicu, kažemo sebi – možda joj je dete kući samo i bolesno, možda nju boli glava. Ne ljutimo se na svoju decu koja ne rasklanjaju za sobom, slatki su nam tako uneti u igru i ne primećujemo haos koji preti da zakrči prolaz. Ima tako tih dana kada je lako biti čovek, i razumeti ljude. I ti dani su blagosloveni i zahvalni smo na njima. Sve je lako i razumljivo. Tih dana čak i u baštenskim radovima nalaziš pouke i paralele za stvarni život i međuljudske odnose…
Ovih dana, naporedo sa prolećem krenuli su radovi u bašti. To znaju svi oni koji imaju kuću i okućnicu gde nešto može da se zasadi, gde postoji mestašce da se plevi i kopa. Trenutno imam žulj ispod burme na desnoj ruci od motike, ali uskoro, uz malo sreće i bez gradonosnih oblaka, moja deca će imati svoje jagode, trešnje i svašta nešto tako, da čupnu i glocnu. I baš rad u bašti pokazao mi je koliko su baštovan i roditelj slični. I koliko baštovanskih lekcija je primenjivo na roditeljstvo.
Pismo mame iz predgrađa beogradskim mamama
Recimo, plevim baš te jagode, zemlja je užasna, previše kiše je sabilo i od nje napravilo još malo pa asfalt. U pokušaju da što bolje to uradim, da uklonim svaku travčicu korova, kopam toliko duboko da podrivam jagodu. Uklonila sam sav korov oko nje, ali i nju sam nenamerno iščupala. I, da ponovo ću je posaditi – i jagode su otporne i žilave biljčice, ali šta da je neka druga biljka? Neka koja nema toliko snage i nije toliko otporna? Isto je i sa roditeljstvom, zar ne? Ponekad mislimo da svaku i najmanju opasnost treba da uklonimo i okruženja naše dece, i time ih stavimo pod stakleno zvono. Ali tim stavljanjem pod stakleno zvono, mi smo im, ne želeći im zlo, ipak naudili. Iščupali ih iz korena. I pitanje je sad da li je naše dete otporna jagoda koja će se opet primiti ili nežna šargarepica koja ne trpi presađivanje u toj fazi kada se već primila?
Eto, imala sam istu nedoumicu i kao baštovanka i kao roditelj. Samo što sam kao roditelj puno opreznija, i nikada ne podrivam koren radi nekih sitnih korovčića sa kojima moje dete može da se izbori. Život je, kao i bašta, pun korova, i nema šanse da se skroz iskorene, sa njima se mora naučiti živeti. Čupamo ih kada porastu dovoljno da samo njih iščupamo, kada radi njihovog čupanja ne moramo da potkopavamo biljku koju gajimo.
Isto tako bila mi je zanimljivo kada je moja ćerka primetila: ”Jao, vidi, kiša ti je pala i na tvoje biljke i na ove koje te nerviraju, koje čupaš…” Zvučala je tako mala, tako saosećajno, kao da pokušava da me uteši, ne znajući da mi je time dala odličan uvod za razgovor da smo svi rođeni jednaki. Svakako ne imanjem i novcem, ali svime drugim da. I da kiša pada i dobrima i zlima, i svi imaju priliku svaki bogovetni dan kad ustanu da učine nešto za sebe, da sa stranputice krenu opet dobrim putem. Dobro, zubača (uporna trava sa kojom ratujemo) neće imati priliku da postane paradajz, to je sasvim sigurno, ali u prenesenom značenju, kada posmatramo ljude, svi imamo prilike svakog jutra koje svane da budemo ljudi ili neljudi. Izbor je na nama.
Jednom mi je kao malo veća rekla, da smatra da se previše mučimo oko obrađivanja zemlje. I da je lakše to kupiti… Kad nama stigne paprike, na pijacama je već baš jeftina. Nasmejala sam se. -“Da, u pravu si. Ti bi bila ono treće prase koje bi najlakše i najbrže napravilo kuću od slame, ali bi mu je prva kiša, vetar ili zli vuk srušili.“
