Baštovanske lekcije primenjive na roditeljstvo

Imala sam istu nedoumicu i kao baštovanka i kao roditelj. Samo što sam kao roditelj puno opreznija, i nikada ne podrivam koren radi nekih sitnih korovčića.

Malo se uvredila -Nije isto, praviti kuću i dangubiti sa baštom! Ostala je pri svome. -Draga moja, – rekoh joj, -za sve u životu što vredi moraš se pomučiti i raditi. Sem ako ne planiraš neku prevaru, krađu ili nešto slično. To je brzo, eto takve stvari ne zahtevaju previše rada. I dete da rodiš, moraš ga nositi devet meseci u svom telu, i školu da završiš i kuću da napraviš… -.Znam da je shvatila, ali se i dalje durila. Čak mi je rekla da bi eto, ona baš htela sa mnom da popriča o nečemu a ja eto tu čeprkam po zemlji… i nemam kad sa njom da pričam…

-Teodora, rekoh joj, – pričamo ustima, slušamo se ušima a plevimo rukama. Nije naš život američki film da sedimo na krevetu sa baldahinom da bi smo pričale. Izvoli pomozi mi i pričaj, niko ti ne brani…

Nekoliko trenutaka je oklevala, a onda je čučnula i počela da plevi, isprva onako neprijateljski, odsečnim pokretima ruku i stisnutih usana. Želela je američki film, očigledno. A onda nakon što je shvatila da neću prva početi i da sam rešena da ćutim, počela je da pevuši tiho neku pesmu. Crte lica su joj se umekšale, pokreti smirili, i postali sporiji ali precizniji. Oko nas su cvrkutale ptičice i čuli smo njenu mlađu sestru, moju drugu ćerku , kako negde u dvorištu šeta lutku u kolicima, i pravi se da joj je mama. Plevljenje je napredovalo. Posle pola sata rada, počela je sama da priča.

– Znaš onaj dan u školi, kada je… Konačno se opustila, i počela sa pričom. Dan je tekao u svom savršenstvu, a nas dve nismo ni osetile rad i vreme koje je prošlo jer nas je okupirala priča, i rešavanje školskih nedoumica. Kada smo završile, bila je vedra i rumenih obraza od sunca mi je rekla: – E, znaš šta?Ova tvoja bašta je stvarno lekovita. Baš sam se nekako opustila… Ali nemoj nikom da pričaš da sam sa tobom plevila lukac. – Neću, – rekoh -pod jednim uslovim. Da sad skuvaš jednu kaficu…’

10 razloga zašto bi mame trebalo da vole proleće

Od toga dana, nije čekala da dođem u kuću da bi mi nešto rekla. Prišla bi gde god da smo i šta god da radimo i tražila savet, pričala i pomagala mi. Znale smo i da zabušavamo, pa recimo, kad se kuva sok od višanja, da se ne ode u školu. Samo bi mi namignula, i pokazala ruke garave od višanja. – Maki, može li danas opravdanje u smislu –mi kuvali sok od višanja, a nestalo vode, pa dete nije moglo da se plakne.Molimo vas da joj opravdate dan izostanka iz škole? Ja, keva kakva jesam, smatrala sam i kuvanje soka važnim i zabavnim domaćim zadatkom, pa bi smo ostale da razgovaramo, peremo flaše, smejemo se i kuvamo sirup. A dragocenije od svega toga bilo je vreme koje smo provodile zajedno…

Bašta nas je naučila da jedan posao ne isključuje drugi. Da možeš i da radiš i da pričaš. Da možeš i nekad pravo iz bašte da se istuširaš, središ i odeš u pozorište. Da nije sramota ništa što pošteno radiš, pa makar to podrazumevalo i blato i motiku. I da sve treba znati raditi. Lako je izbeći nešto što ne moraš, ali šta ako te život stavi u poziciju da recimo, moraš da obrađuješ zemlju da bi prehranio porodicu? Deca treba da nauče sve što može da im bude na korist.

Naučila nas je i strpljenju. Kao i da je sve moguće. Da je život čudo. I kad misliš da je mraz uništio pupoljke kajsija i očajavaš, zaboravljaš da je mraz na zemlji, a da je kajsija visoko, da je greju oblaci… I kad pomisliš da onaj prutić koji si posadio nikad drvo neće biti, dok se okreneš oko sebe ono već rodile žute kruške, rumene jabuke ili šta si već posadio. Naučiš i da nikoga i ništa ne omalovažavaš, jer ona ranka u budžaku placa, koju niko ne pazi, ne orezuje i ne zaliva – prva rodi i to bogato rodi, i obraduje te pre svih onih negovanih voćkica svojim plodovima.

Naučiš da je život lep i težak. I da to dvoje apsolutno može da se kaže za jednu istu stvar, i da bude istina…