Donka Špiček, bivša urednica dečjeg programa: Deca su ista, samo mi više ne vodimo računa o njima

Sve drugo je dobilo prostor u medijima gde bi mogli deci da se obraćaju, a oni koje se obraćaju ne rade to s pravim programom.
Njima je heroj Đoković. I kada bi se na njega ugledali, dovoljno bi bilo. Nole je radan, pošten i svestran, a i gde god da se pojavi, govori naš jezik i ne drži samo reket. Ostavili smo veliki broj emisija koji bi mogli da repriziraju. Kažu da sadašnja deca to neće moći da razumeju. Nije tačno. Deca su ista, samo smo mi odrasli drugačiji i ne vodimo računa o njima
Uz njene serije „Sivi dom“ i „Zaboravljeni“ programa za decu i mlade, kao i uz čuveno „Laku noć, deco“, odrastale su mnoge generacije. Danas sličnih sadržaja gotovo i da nema na televiziji. Donka Špiček, nekadašnja urednica Dečjeg programa TV Beograd, i dalje radi sa decom sa istim žarom kao nekada. Optimizam je još nije napustio i veruje da će se u Srbiji živeti bolje ako se sami malo više potrudimo.
– Izlazim na izbore. Ne želim previše da pričam o politici – kaže nam na početku intervjua nedelje Donka.Pre nekoliko dana dobili ste orden od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Šta vam znači ovo priznanje?
– Uvek je čoveku drago kad neko primeti njegov rad. Lepo je što sam dobila priznanje. Meni ne treba podstrek za rad. Celog života radim za decu. Nemam svoje dece. Moja sestra ima sina, koji ima troje dece i oni su moja deca. Imam decu Evrope, što su takođe moja deca. „Radost Evrope“ traje već 46 godina, a ja se s mnogima i danas dopisujem. Stekla sam mnogo prijatelja, a neki danas imaju čak i unuke. Lepo je kad država primeti da neko radi i skrene pažnju javnosti na to. Posle tog priznanja javili su mi se mnogi saradnici s kojima sam izgubila kontakt. Skoro mi je preko pozorišta „Boško Buha“ poslao poruku moj prijatelj Milan Svrzić Svrza, koji je bio urednik programa za decu Televizije Sarajevo. On je molio Milorada Mandića Mandu da mi čestita i poruči da još pristojno izgledam.

Kako vam izgleda stanje u srpskoj kulturi?
– Teško. Mislim da se kulturni radnici bore da opstanu i da kultura dobije svoj mesto. Teško nam je ekonomsko stanje, a nije lako ni kulturi. Znate, ne treba kukati nego raditi. Samo rad može da spase i kulturu. Mnogo ljudi je završilo Fakultet dramskih umetnosti i oni prave predstave za decu i odrasle. Snalaze se. Treba se boriti i na neki način odupreti se ovom stanju. Nije lako onima koji se bave pozorištem, muzikom… Vidim da mladi ljudi koji prave filmove odoše za Berlin.


Ostajete večiti optimista?

– Da nisam optimista, ne bih mogla da opstanem. Verujem u ono što radim i pre svega volim svoj posao. Optimizam nam je svima veoma potreban.Kako vam danas izgleda televizijski program?
– Mnogo mi je teško da otvaram tu bolnu temu. Sve drugo je dobilo prostor u medijima gde bi mogli deci da se obraćaju, a oni koje se obraćaju ne rade to s pravim programom. Bila sam glavni i odgovorni urednik programa za decu i mlade TV Beograd i sa saradnicima uradila veliki broj projekata. Uvek sam birala da saradnici budu bolji od mene. Ostavili smo veliki broj emisija koji bi mogli da repriziraju. Kažu da sadašnja deca neće moći to da razumeju. Nije tačno. Deca su ista, samo smo mi odrasli drugačiji i ne vodimo računa o njima. Televizija pompezno najavljuje da će svako pre podne odvojiti po dva sata za crtane filmove. To nije program. Radujem se što je Ljubivoje Ršumović obnovio „Fore i fazone“ na Radio-televiziji Vojvodine. Pokušavali su da urade „Plavu pticu“ dok je još Timoti Bajford bio živ, ali nisam sigurna da su baš u tome uspeli. Sedam godina je radila dečja televizije Hepi. Nije to moglo više jer je skupa. Onaj što je otkupio tu televiziju, ostavio joj je samo ime. Osim ružnih takmičenja koje prave, ne vidim da uopšte ima programa za decu.

Kako vam se dopada dnevnik koji rade deca?
– Mi samo u našoj redakciji imali pionirski, a zatim dečji dnevnik. Program su vodila deca od petog razreda koji su samostalno radila priloge, što je pravi dnevnik. Današnja deca su sjajna. Međutim, smatram da su zloupotrebljena jer uče tekst koji su napisali odrasli. Radujem se da ih vidim, ali mi ih je žao u isto vreme. Počinju da bivaju starmali.

Nisu za decu dobre ni „Pinkove zvezdice“ i „Ja mogu sve“?
– Ne bih o tome da razgovaram. Zato ponovo i pravim Beogradsko proleće za decu.

Kako će ono izgledati danas?
– Dečje beogradsko proleće prvi put je održano 1972. godine. Festival je nastao u čuvenoj redakciji „Susreti četvrtkom“, koji sam ja vodila. To je bila tribina za mlade Beograđane. Godine 1963, na inicijativu Miroljuba Jevtovića, urednika programa za decu Radio Beograda, formirani su „Susreti četvrtkom“. Oko 2.000 dece je dolazilo u Dom sindikata. Predstavljali smo im razne ljude poput astronauta Germana Titova, Tereškove, kao i američki trio Nil Armstrong, Edvin Baz Oldrin i Majkl Kolins koji je prvi kročio na Mesec. Mogli su da nauče neku novu pesmu i da vide kratke odlomke iz predstava. Najmlađi su imali priliku da za 30 dinara nauče nešto novo. Tako je 1972. u okviru „Susreta četvrtkom“ organizovano prvo Proleće za decu. Pesme smo naručili od najboljih pisaca i kompozitora. Danas što se radi sa decom, da pevaju pesme da su zaljubljeni a ne znaju ni šta je ljubav, nije dobro. Mi nećemo reći da to ne valja, nego ćemo pokazati kako mislimo da treba. U aprilu će biti održan festival i uzećemo pesme iz 1972. koje će za decu pevati odrasli, što će prenositi i televizija. DKC slavi 65 godina i nije u redu da ne radi nešto što je korisno za decu. Ovogodišnja „Radost Evrope“ biće u znaku Nikole Tesle.

Plaši li vas ko su uzori našoj deci kada vidite ankete?
– Ne plaši me. Deci je heroj Novak Đoković. Neka im on bude uzor i kada bi se na njega ugledali, dovoljno bi bilo. Nole je radan, pošten i svestran, a i gde god da se pojavi, govori naš jezik i ne drži samo reket.Da li ste ga upoznali?
– Nisam imala prilike. Pratim šta radi.

Kako su izgledala vaša druženja sa Desankom Maksimović?
– Desanka mi je bila prijateljica, a i dosta smo putovale zajedno. Uvek mi je govorila da ne pominjem kad se rodila jer je žena iz prošlog veka. Bila je slatka. Sećam se jednog njenog obraćanja našoj deci u Nemačkoj. Govorila im je da treba da upoznaju Getea, a i da čuvaju svoj jezik. Tražila je da pročitaju šta je pisao Vuk Karadžić. Njen svaki rođendan 16. aprila i danas obeležimo.

A Duško Radović i druženja s njim?
– Čuvenu pesmu „Sve što raste htelo bi da raste“ napisao je Duško za „Radost Evrope“, a „Najlepšu mamu na svetu“ na moju molbu za jedan 8. mart. On je bio sjajna ličnost.

Deo radnog veka proveli ste i u Sava centru…
– Pre dolaska na televiziju, bila sam direktorka sektora za kulturu, a jedno vreme i predsednik Izvršnog odbora Festa. Najznačajniji poduhvat u tom periodu odnosio se na angažovanje mladog talentovanog pijaniste koji nije pobedio na prestižnom takmičenju u Varšavi. U goste nam je tako stigao maestralni Ivo Pogorelić. Osam hiljada ljudi je u dva dana uživalo u Pogorelićevom muziciranju.

Idete li do vašeg pozorišta „Boško Buha“?
– Pomognem im kad me zovu. Radim i ništa mi ne fali. Skidam kapu novom upravniku Miloradu Mandiću Mandi što je krenuo u rekonstrukciju, koja će se privesti kraju. Stara je to zgrada i dosta je posla.

Kako vam se čini današnjica?

– Danas je neko novo vreme. Drugačije je. Nekad nisam mogla da ponesem telefon sa sobom, a danas obavim nekoliko razgovora. Ne znam kako sam uopšte živela bez tog telefona i bez raznih veza. Slali smo nekad telegrame. Bila sam mlada i drugačije se živelo. Deca su danas radoznala i spremna da uče.

Da li vas kao ženu koja je preživela rat plaši trenutno stanje u našem okruženju?
– Ratno sam dete. Nemci su odveli oca, a majka je ostala sama s nas troje male dece. Strašno mi je da vidim kako neko tera ljudi iz svog gnezda. Ne gledam sa strahom na te događaje jer se nadam da ima pametnih ljudi koji će to regulisati i neće dozvoliti da izbije novi rat. Mnogo me rastužuju te slike dece i ljudi.

Danas nacionalnu televiziju vodi Dragan Bujošević. Da li ga poznajete?
– Ne poznajem ga. Gledala sam njegove emisije. Najbolji direktor je, po mom mišljenju, bio Milan Vukas, koga nema više. Vodio je televiziju od 1972. do 1985. godine, kada smo uradili najbolje serije: „Sivi dom“, „Zaboravljeni“ i „Laku noć, deco“. Lutke su tada vodili najbolji animatori, a glasove davali sjajni glumci Ðuza Stojiljković, Danica Maksimović, Baja Bačić, Tatjana Lukjanova, Dragan i Pepi Laković. Tekstove je radio Vladimir Andrić, muziku Aleksandar Korać, a režirao Vladimir Aleksić. Razumela se svaka rečenica.

Izvor: Kurir

spot_img
spot_img

Najnovije

TREĆI NAUČNI PIKNIK – Nezaboravni dvodnevni naučni događaj za celu porodicu

Naučni piknik se otvara u petak 17. maja u 11 časova, kada će nastupiti Jelena Petošević sa horom Šumarskog fakulteta.

Kao da je majka apstraktno i magično biće koje zavlada ženom čim se porodi i sve zna i sve može

Za sve nove mame i za sve one koji su joj blizu ili daleko - koji je sreću svaki dan ili tek ponekad, koji su joj familija ili prijatelji...

DEDINSKI KVARTET: Deda, ti si bezobazan

Koliko nam je deda važna figura u životu - zna svako ko je odrastao sa (bar) jednim i ko ga i dalje ima. Ali koliko su dedi važni unuci?! E to je nešto što se rečima jedva može opisati...

Ekseri u ogradi – moćna životna lekcija

Često nam je potrebna opomena, podsetnik ili životna lekcija kako bismo nastavili onako kako mislimo da je bolje i za nas i za sve oko nas.

Najvažnije lekcije sa konferencije “Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice” – Fondacija Novak Đoković

U petak, 10. maja u mts dvorani održana je konferencija “Roditeljske perspektive: Osećanja i jasne granice” u organizaciji Fondacije Novak Đoković, na kojoj je predavalo više od 25 stručnjaka iz zemlje i regiona

Pratite nas

KOMENTARI

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img