Piše: Jasmina Jovanović
Jeste, spadamo u one mučenike koji imaju tinejdžerku koja ove godine, po sasvim novom načinu bodovanja treba da polaže prijemni iliti sad po novom završni ispit ili malu maturu. I uopšte nismo ni mi, ni dete, imali nikakvu tremu, sve dok okolina u vidu komšija, rodbine i prijatelja nije krenula da nas pita da li imamo tremu.I gde će se dete upisati, i da li se plaši, i da li je spremna i kako ovo i kako ono…
Do tih unakrsnih ispitivanja, trema nije izostajala zato što nam je dete vukovac, odličan đak kome će to sve biti mačji kašalj. Ne, ma kakvi… Trema je izostala jer smo znali da ne treba ništa previše da očekujemo, ona je uvek bila vrlo dobra i to je bio sasvim njen lični uspeh, niko je nije preslišavao ni terao ni pomagao (sem malo matematike koja nam je porodična trauma iz detinjstva).
Ali, ne vredi. Kako smo uopšte mislili da može da prođe bez treme, kada su svaki dan do nas stizale informacije kako se jedna devojčica gušila (dete asmatičar) od treme, druga dobila koprivnjaču, a trećoj ciklus poranio dve nedelje i tako unedogled…
Malo smo se štrecnuli, jer smo do tad mislili da smo baš kul. Nemamo tremu. A onda posle ko zna kog brižnog poziva i pominjanja dotične gospođe, Treme ona se nekako prošvercovala i u naš život…
Krenuli smo unezvereno da se gledamo, i mahnito da listamo informator sa školama i da se otimamo o digitron i računamo poene iz osnovne škole… Hičkok bi uživao u atmosferi u našem toplom domu… ili što bi rekli u vrtiću, napeto ko na noši…
A onda se desio značajan preokret. Bila je nedelja i muž je od sutra, tj. od ponedeljka imao godišnji odmor. Baš tog ponedeljka kada je trebalo da se polaže srpski jezik. Ustali smo, probudili osmakinju i onda je on zvaničim tonom državnika u diplomatskoj poseti saopštio:
-Od danas počinjem da krečim! Celu kuću!
Ја se od zaprepašćenja lepo zagrcnuh do davljenja gutljajem kafe
– Kakvo bre krečenje, dete nam danas polaže srpski! Sutra matematiku a prekosutra kombinovani test! Samo joj još fali da se ovde gletuje i šmirgla, ionako je pod stresom!
Dete sanjivo trepće i jede svoj sendvič, nesvesna ozbiljnosti situacije. Još drema, izgleda.
-A, nee! Ja ovo više ne mogu da trpim, ovu presiju, propitivanje i naše unezverene poglede. A i znaš šta, ova tri dana se ne uči. Čitao sam preporuke psihologa i pedagoga, što su naučili naučili su, ova tri dana ni ne treba da se uči!!! Treba da se opuste i zaborave na to što ih čeka! Da! Tako su napisali!
– Pa, dobro nisu napisali da učestvuju u krečenju sa roditeljima, pobogu !! Nego da se opuste! Opustee!
– Ma, nema bre opuštanja! Ko da se opusti!? Tinejdžeri se nikad ne opuštaju, šta ti je! Ne, nego lepo uzmeš i uvališ im neki veliki posao, nešto što će da im okupira misli i da ih fizički umori pa da spavaju ko bele lale, a jok da mi ujutru kaže – nisam oka sklopila od treme…
-Ma, daj bre, evo dete spavalo i bez krečenja….
Tinejdžerka me pogleda onim sanjivim okicama, pa proguta gutljaj jogurta i kaže: -Paa, da znaš da baš dugo nisam mogla da zaspim…- i pokopa mi poslednju liniju odbrane …
Da se razumemo, planirali smo mi krečenje, i jeste treba da se okreči, ali celo leto je pred nama… moglo je to kad oćeš. Ali, eto, nije nam se dalo da se na miru nerviramo oko upisa i prijemnog. Ma, kakvi. Nervirali smo se oko iznošenja stvari, gletovanja, pokrivanja nameštaja, boje, finoće šmirgle, oko toga što nismo znali gde su nam gaće, punjači za telefon, lekovi protiv glavobolje, jer je sve u našoj kući postalo jedna velika gomila koječega pokrivena najlonom na krečne tufnice. I zbog opranog tepiha koji je pokisao. A onda smo shvatili da ni to nije tako loše, jer nije bio dobro ispran od sapunice. Kiša je u stvari popravila stvar, bar što se ispiranja tepiha ticalo.
Bili smo u opštem haosu. A to je bio odličan protivotrov haosu u našim glavama. Toliko smo se opteretili krečenjem, da nam se osmakinja za malo treći dan uspavala! Onaj dan kada se polagao kombinovani test.
Ali, još jedna odlična stvar je bila telefon koji je besomučno zvonio, ali mi nismo uspevali da dođemo do njega. Sve i da smo hteli da se javimo, a doduše i nismo, nije bilo šanse da ga iskopamo u kamarama pokrivenim najlonima. A pošto su nam i punjači dremali u nekom budžaku, nismo se javljali ni na mobilne telefone – razne vidove komunikacije viberom i sličnim andrmoljama smo skroz iskulirali.
I moram priznati, bilo je nekako osvežavajuće.
Ne, krečenje je bilo zamorno, prljavo, teško i grozno, ali ta preokupacija nas je rasteretila od one gospođe treme, koju su nam svi srčano preporučivali kao must have ovog juna. I ta raskačenost sa tehnologije i privremeno skidanje sa telefona, bilo je baš okrepljujuće.
Bolelo nas je ćoše za tremu i njene pratilje koprivnjače.
Dete nam se nije proslavilo, ali nije bila ni razočarana. Znali smo koliko zna i koliko može. I kao i za sve u životu, moraš da znaš ko si i koliko si dugačak. Najviše boli kad sam sebe preceniš, pa padneš, a zemlja ko zemlja – uvek tvrda.
A boja nam je baš super ispala. Mada, zna se da je muž uvek najgori majstor. Mislim ne bukvalno, nego u onom smislu što njemu moraš da budeš šegrt i mali od palube, “daj ovo” daj ono “ gde mi je špahtlica” „drži mi kofu dok ovo završim”… a pravog majstora lepo platiš i emigriraš kod neke rodbine, keve ili gde već.
Ne znamo šta će dete da nam upiše, znamo samo pet prvih želja (a treba 10 na listi željenih škola) ali ne vredi da se sekiramo, ionako ovde malo toga možemo sa srednjom školom… Mada su kuloarske priče nastavljene, pa se ispostavilo da je baš u jednoj gimnaziji koju je želela jedan nastavnik vrbovao učenike za jednu sektu… Svaki čovek u ovoj zemlji postade rijaliti…
Što vam sad to pišem? To za sektu u gimnaziji? Pa da znate, da postoje ljudi koji je trebalo da upišu fakultet dramskih umetnosti jer nikako ne mogu bez drame, ali nisu završili ni srednju školu. Da, stvarno, da je moglo da se drži u tajnosti da nam je dete osmi razred mi bismo to krili, bukvalno, jer stvarno će ljudi oko svega da kuju teorije zavere i da heklaju petparačke priče po mustri iz trećeg oka. Krili bismo, da sačuvamo mir. Da nas niko ne smara pitanjima od čijih odgovora nema ništa sem zadovoljenja puke znatiželje, i mogućnosti da ti nešto loše kaže o tome…
Eto, nismo još preživeli. Ali našli smo model koji se pokazao em koristan, em lekovit. Sve je kao u onoj šaljivoj priči iz naroda – kako da te najbrže prođe zubobolja. Uzmeš gutljaj vode u usta, sedneš na šporet i uključiš ringlu. Kada ti voda u ustima proključa, prestaće zub da boli. Prosto je.
P.S. Ovo sa vodom i ringlom ne pokušavajte kod kuće ni u gostima nikada! A, da okrečite možete uvek, ali neka se poklopi sa nekom stresnom situacijom. Srećno, i sa upisom u srednju školu i sa krečenjem!!!!
Izvor: Detinjarije.com
