Najveći broj roditelja svojoj deci bi najradije govorio „da“ – uvek. Rado bismo im sve pružili, spremni smo za njih i život da damo. To je sasvim logično jer reč „da“ simbol je naše ljubavi i zajednički kod za dobre odnose. Nema ničeg lošeg u tome da se uvek kaže „da“ ako je to iskreno, bez skrivenih motiva i očekivanja. Ali to nikad nije tako jer „oni-koji-uvek-kažu-da“ retko podnose negativan odgovor.
Proučavanje literature o vaspitanju dece poslednjih stotinak godina i dosadašnja iskustva jasno su pokazala da je roditeljima uvek bilo teško da deci kažu „ne“. U nekim periodima, „ne“ su govorili previše često, u drugima previše retko. Vršnjaci mojih roditelja izabrali su otprilike istu strategiju: za svaki slučaj skoro uvek su govorili „ne“. Njihovo „ne“ je najčešće bilo propraćeno strogim izrazom lica i besnim ili strogim glasom koji su odražavali njihovu nelagodnost i želju da umesto „ne“ kažu „da“.
– „Ne“ znači „ne“. Ne moram valjda da ponavljam?! – Ne traži sam, već čekaj da ti ponude!
Tako se od nas dece tražilo da budemo poslušni i mirni.
Devedesetih godina prošlog veka roditelji su odabrali drugu strategiju. Za svaki slučaj, uvek su govorili „da“, a samo njihovo snebivanje, rezignirano sleganje ramenima i bezvoljnost u glasu kojima se apelovalo na dečje razumevanje i saradnju, otkrivali su njihovu čežnju za slobodom da kažu „ne“.
Ove načine borbe s bolom i nelagodom ne razdvaja samo pedeset godina. Oni potiču i iz društvenih sistema koji su potpuno drugačiji. Generacija mojih roditelja odrastala je u društvu u kom je vladala oskudica a roditelji su znali kako se odgajaju deca i za šta se govore „da“ i „ne“. Oni su veoma često nama deci govorili „ne“ jer jednostavno nisu mogli da nam pruže ono što smo tražili. Roditelje koji su to mogli sa zavišću su optuživali da su razmazili decu.
Današnji roditelji žive u društvu izobilja, u kom je većina ljudi dobila nov identitet koji često dominira nad onim ličnim identitetom. Oni su postali potrošači baš kao i njihova deca. Vraćaju se kući s punim kesama i očima sjajnim od endorfina (stimulativan hormon koji se u mozgu oslobađa prilikom brzog zadovoljavanja potreba) i bez ustezanja pričaju o dnevnoj dozi šopinga. Nestao je najveći broj normi, pravila i vrednosti koje su pripadale društvu oskudice, a ako se blagostanje nastavi, zadatak roditelja biće da nađu najbolji stil života, a da pritom sačuvaju sebe u tom društvu blagostanja. Većinu roditelja kupovina jednog, dva ili pet sladoleda za dete nekog toplog prolećnog dana ili nekoliko hiljada više za svečanu odeću za konfirmaciju neće ekonomski opteretiti, a ako se to i desi, roditelji će to progutati imajući u vidu položaj deteta u grupi njegovih prijatelja. A možda je reč o položaju roditelja među drugim roditeljima. Neću reći ništa novo ako kažem da je jedna od važnih funkcija dece reklamiranje roditeljskog ugleda, blagostanja i morala ili skrivanje njihovih nedostataka.
Blagostanje roditelja može da bude i jedan od razloga zbog kojih oni deci ne govore ne, ali postoje i mnogi drugi. Neki izbegavaju sukobe, neki su lenji, neki žele porodicu kao večni raj za decu, neki ne vladaju sobom, a mnogim drugima na pomen dece zastane knedla u grlu.
Pre nego što posetimo neke od ovih porodica, krajnje je vreme da se kaže nešto o tome zašto je uopšte važno reći „ne“ svojoj deci. Kao ni u drugim porodičnim odnosima, nije najvažnije šta činimo ili govorimo, već kako i zašto to radimo. Nije utemeljeno verovanje da postoji pravi broj izgovorenih „ne“ u toku jednog dana. ali postoji mnogo razloga za tvrdnju da je previše neiskrenih, uzdržanih, lažnih i defanzivnih „da“ štetno za zdrave odnose između roditelja i dece.
„Ne“ je nežan odgovor
Kad sam prvi put od jednog svog nastavnika porodične terapije čuo da je „’ne’ najnežniji odgovor na svetu“, nisam ga razumeo. Prošlo je mnogo godina i bezbroj sati razgovora s porodicama pre nego što sam shvatio da je to važna osnova porodičnih odnosa. Kad se osvrnem na svoj poslovni i privatni život, mogu da konstatujem da je najviše problema i sukoba u porodici nastalo, između ostalog, i zato što njeni članovi nisu rekli „ne“ kad su to stvarno mislili, kad se nisu ogradili i bili jasni. To se dešava zato što je takva porodična kultura ili zato što se jedan član porodice ili više članova porodice na to ne može naterati. Nije to zato što olako „odbacujemo“ jedni druge, već zato što nedovoljno brinemo o svojim granicama i potrebama, pa na kraju krivicu svaljujemo samo na druge. Umeće da se kaže „ne“ odnosi se na ličnu odgo vornost, ali to činimo vodeći računa o drugom čoveku.
Imamo mnogo dobrih opravdanja za sebe. Ne želimo da povredimo drugu osobu, a na kraju joj ipak nanesemo bol. Ne želimo sukob u ovom trenutku, a kasnije ih bude dvostruko više. Rado bismo da taj drugi o nama lepo misli, a na kraju ne zavolimo ni njega ni sebe. Rado bismo da budemo popularni, a budemo iskorišćeni. Želimo da budemo dobronamerni, a ispadnemo bezvoljni. Hteli bismo da budemo otvoreni i darežljivi, a budemo mrzovoljni i sitničavi.
Ispod svih ovih motiva nalazi se naša egzistencijalna potreba da osetimo da smo ljudima koje volimo vredni. Ta potreba nikad nije tako izražena i jaka kao u odnosnima s našom decom, kojoj ne samo što želimo da pružimo sve što možemo, nego im želimo i bolji život od onog koji smo sami imali. Kombinacija te osnovne potrebe i univerzalne ambicije nesumnjivo je jedan od najvažnijih razloga što nam je teško da pronađemo ravnotežu između „da“ i „ne“. To znači da je „ne“ jedan od najkomplikovanijih odgovora na svetu, ali i najnežniji – onaj koji zahteva najviše obazrivosti, angažovanosti, hrabrosti i iskrenosti.
Odlomak iz knjige „Kako da kažete NE mirne savesti“ Jespera Jula, EDUKA, 2014.
U ovoj kratkoj knjizi nalazi se jasan i potvrdan odgovor na večito pitanje kako detetu reći „NE”, a ne izgubiti njegovu ljubav i poverenje. Jesper Jul nas sa skandinavskom smirenošću provodi kroz niz tako poznatih a tako kompleksnih situacija u kojima je „NE” tačan i jedini mogući odgovor. Knjiga koja će vam na najkonkretniji način pomoći da uspe-šno i jednostavno, zajedno sa vašim detetom, savladate mnoge naizgled teško savladive prepreke na putu dečjeg odrastanja i vašeg roditeljstva. Jesper Jul je poznati danski terapeut i autor brojnih knjiga koje se bave problemom roditeljstva.
Izvor: Detinjarije.com
