Deca uče od nas — ne samo šta smeju, već i šta je ispravno. Granice u detinjstvu pomažu razvijanju empatije, odgovornosti i svesti o društveno prihvatljivom ponašanju. Kada roditelji ignorišu pogrešne postupke, deca često ne shvate posledice i ponavljaju ih, a ponašanje dece odražava naš način vaspitanja.
O tome, kroz primere iz života, pisala je i Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja.
„Pa, to je samo lopta“
Dete je uzelo loptu drugom detetu na igralištu, otrčalo do oca koji je vodio posvećen razgovor sa nekim, i zajedno su se udaljili. Kada je ocu naknadno skrenuta pažnja na događaj koji nije registrovao, prokomentarisao je iznenađeno, ali i revoltirano:
„Pa, to je samo lopta“.
„Zašto dižete galamu zbog dečije igre?“
U školskom hodniku dete se zaletelo i gurnulo drugo dete koje je palo i povredilo se. Roditelji deteta odgovornog za incident u školu su došli tek nakon trećeg upućenog poziva. Na predočenu situaciju imali su samo jedno pitanje:
„Zašto dižete galamu zbog dečije igre?“
Isto se ponovilo i u nekoliko navrata kasnije. Kada je dete koje je trpelo takvo ponašanje odreagovalo na isti način, usledila je burna reakcija prethodno pomenutih roditelja za koje situacija više nije imala formu dečije igre.
„Moje dete to ne bi uradilo“
Dete je uporno komšijama bušilo gume na automobilima parkiranim ispred kuća. Mnogo očevidaca je svedočilo o tome ko je počinilac. Uprkos tome, majka je imala samo jedan odgovor:
„Moje dete to ne bi uradilo nikad“.
Rana socijalizacija – nepoznat teren
U periodu rane socijalizacije društveno okruženje za dete je potpuna nepoznanica koju razotkriva postepeno i iskustveno.
Odgovornost, prvenstveno, roditelja/staratelja je da doprinesu formiranju ličnosti koja će biti svesna svojih potencijala, koja neće robovati stereotipima i predrasudama, ali koja će imati razvijenu svest o društveno prihvatljivom ponašanju, naročito u delu neugrožavanja drugih.
Sloboda bez kompasa
Tranzicija u demokratiju, jačanje osvešćenosti o mogućnostima, pravima i slobodama, donela je raskidanje veza sa mnogim aspektima pređašnjeg načina ličnog i socijalnog funkcionisanja i poimanja stvarnosti, okruženja i društvenih tokova. Brojni pozitivni aspekti navedenog se lako mogu uočiti.
Pročitajte i : Radujmo se detetu, a ne polu
Ipak, isključivost gotovo nigde nije dobra, pa ni ovde. Usmeravanje dece u pravcu razvoja slobodnog duha i pogleda na svet je jedno, a posve drugo je proces socijalizacije tretirati kao pustolovinu bez kompasa, odbacujući mogućnost postavljanja određenih ograničenja.
Granice nisu neprijatelj
Granice ne moraju obavezno imati negativnu konotaciju. One doprinose stvaranju svesti o tome što je loše po nas i po druge, i čuvaju i druge i nas same.
Nebavljenje decom na pravi način i u dovoljnoj meri, njihovim razvojem i vaspitanjem pod krilaticom da će „kad odrastu sve doći na svoje“, pokazalo se ne samo neutemeljenim, već i nedopustivim, pa i opasnim.
Deca su naša slika
Zgražavanje nad sve učestalijim i agresivnijim primerima vršnjačkog, i uopšteno, nasilja je pomalo licemerno. Ponašanje dece je produkt našeg vaspitavanja. Njihovo ponašanje je naša slika.
Kada se pogrešan model nagrađuje
Svima su nam poznate situacije u kojima stariji članovi porodice, prijatelji, poznanici podstiču dete koje je, maltene, tek progovorilo da izgovara ružne reči. U tom trenutku, nekome je to smešno i simpatično.
Dete, nesvesno značenja reči koje izgovara, nastavlja to da čini jer nailazi na odobravanje okoline, na smeh i pozitivne emocije. Na taj način, takav model ponašanja usvaja kao prihvatljiv i razumljivo je da je dete iznenađeno i nije u mogućnosti da shvati šta se dešava kasnije, kada malo odraste i kada isto to ponašanje postane predmet kritika, osuda i kazni.
Dete je u takvoj situaciji nesnađeno i uglavnom frustrirano, te nesigurno po pitanju brojnih drugih društvenih situacija. Tada se često ide u neku od krajnosti.
„To je dete, proći će ga“
Ista situacija je i sa ispoljenim agresivnim činom prema životinjama. „To je dete, ne zna, proći će ga“ je učestao, a istovremeno najopasniji pristup ovim pojavama. Nereagovanjem i neukazivanjem na pogrešnost ovakvog činjenja deca shvataju da je isto prihvatljivo.
Takođe, ideja da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno vodi u poistovećivanje ljudskog bića sa mašinom.
Kada granice više nisu potrebne
Vaspitanjem i pravilnim usmeravanjem kod dece se razvija svest o drugim ljudima i bićima, njihovim posebnostima i potrebama, razvija se empatija, pa prvobitno vidljivo postavljene granice više nisu potrebne, jer razvijeno saosećanje i usvojena moralna načela određuju model daljeg društvenog funkcionisanja.
Autorka: Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
