Zašto su roditelji zabranili deci da čitaju školsku lektiru

Na početku školske godine svojim učenicima predstavim plan rada, svi to radimo, zar ne? Kažem im koju će lektiru čitati i u kom mesecu. U taj plan uključujem i izborna dela, sa spiska dopunske lektire. Za ovu godinu, u šestom razredu odabrala sam roman Jasminke Petrović ,,Ovo je najstrašniji dan u mom životu”. Izbor je pao na ovaj roman iz nekoliko razloga. Domaći autor (smatram da moramo da podržimo domaće autore i domaću dečju književnost, koja je pred nestankom), kvalitet romana koji u potpunosti odgovara uzrastu učenika, mnogo još razloga mogu da navedem.

Sigurna sam da se pitate zašto vam o ovome uopšte i pišem. E, pa ovako…

Pre desetak dana podsetim decu da ćemo u poslednjoj nedelji decembra razgovarati o Jasminkinom romanu i uputim ih na školsku biblioteku da roman posude i pročitaju na vreme. I ništa tu ne bi bilo neobično ni toliko važno da vam o tome pišem da se nije dogodilo sledeće.

Pre nekoliko dana, piše mi koleginica, koja je razredna odeljenju šestaka kojima predajem. Šalje mi prepisku u kojoj je izdvojen deo iz prvog poglavlja romana i podvučena reč ”lezbejka”. A potom sledi 70 poruka u kojima se poziva na skarednost romana. Budući da sam čitala roman više puta i da odlično poznajem sadržinu, kažem koleginici da deci prenese da pročitaju roman i da ćemo o svemu detaljno razgovarati. Da ne donose preuranjene zaključke i sve tako u nedogled.

Ali, ne lezi vraže!!!! Na narednom času mi prilazi nekoliko učenika i saopštava mi da su im roditelji zabranili da čitaju roman ,,Ovo je najstrašniji dan u mom životu”.  Ljudi, roditelji su ZABRANILI deci da čitaju roman koji je odlukom Nacionalnog prosvetnog saveta uključen u nastavni plan i program.

Zaćutala sam, jer mi je bilo potrebno vreme da obradim podatak koji je moj mozak primio – da su roditelji zabranili deci da čitaju roman koji je lektira. Kroz glavu su mi prolazili mnogi, ne tako pohvalni trenuci u istoriji čovečanstva – inkvizicija, fašizam, svi oni momenti u kojima su književna dela zabranjivana i spaljivana. I osetila sam se kao da me je udario brzi voz. Gledala sam tako u svoje đake, poražena, beskrajno tužna jer su primorani da odrastaju u ovakvom svetu. U svetu potpuno iskrivljenih moralnih, etičkih, estetičkih i svih ostalih  principa na kojima bi trebalo da počiva jedno razvijeno, demokratsko društvo.

Rekla sam tim učenicima da njihovi roditelji mogu slobodno da pišu Nacionalnom prosvetnom savetu, da ukažu na svu skarednost ovog romana. Ali ću ga ja IPAK obrađivati jer je razvijanje kritičkog mišljenja i kritičkog odnosa prema svemu, pa i prema ”potencijalno” opasnom dečjem romanu – moja dužnost!

Iz učionice sam izašla uznemirena i tužna. Zar je moguće da u XXI veku na takav način izvučemo iz konteksta jednu rečenicu i od nje napravimo skandal? Jer danima se po roditeljskoj grupi potezala umetnička vrednost pomenutog dela, skarednost sadržine i najgora moguća propaganda. Ni objašnjenja odeljenjskog starešine ni moja molba da roditelji IPAK pročitaju roman nisu pomogle kod nekih roditelja. Šta da vam kažem… Tužna sam. Beskrajno. U prvom momentu sam bila ljuta. Mnogo ljuta, ali onda me ophrvala tuga iz koje, evo, još ne mogu da izađem.

Jer, ljudi, sve i da se u romanu govori o homoseksualizmu, zar to ne zaslužuje debatu, razgovor, iznošenje stavova uz valjanu argumentaciju? Hoćemo li se praviti da homoseksualci ne postoje? Hoćemo li, kako bismo zaštitili naše učenike, ukinuti časove biologije na kojima se uči sistem organa za razmnožavanje? Jer i to je strašno, skaredno, ju, ju, ju…. Ali ćemo zato brojati maloletničke trudnoće i pitati se gde smo to kao društvo pogrešili….

No, ode sve ovo u neke druge vode…. Rekoh ja mojoj dečici da, naravno, moraju poslušati svoje roditelje, ali da bi bilo dobro da se roman pročita, pa da se onda donese odluka o zabrani…

Sledećeg časa mi je jedan od učenika prišao da mi prenese izvinjenje svoje majke, jer je roman u međuvremenu pročitala i nije u njemu našla ništa sporno, štaviše – jako joj se dopao!

Eto, šta da vam kažem? Sve što bih izgovorila bilo bi kao so koju sami sebi stavljamo na ranu svakodnevno. Ja sam preživela najstrašniji dan u mom životu iako se od njega još uvek oporavljam. Nadam se, iskreno se nadam da ćemo uspeti da osvetlimo ovaj mrak koji ovu decu pritiska sa svih strana. Moramo, jer  u protivnom, šta će nam preostati…Imate li ideju?

Autor: Gordana Opalić

Izvor: Zelena učionica