Neki ljudi žive od danas do sutra, drugi danas za sutra, a neki ni danas ni sutra.
Danas da ti sutra bude dobro. Danas gladuješ da bi sutra jeo šta hoćeš, danas ne spavaš jer ima još ta jedna stvar koju treba završiti. Danas radiš da bi sutra odmarao. Pa to sutra često odložiš…za sutra.
Tako te vrtlog vremena neprimetno uvuče u grupu ni danas ni sutra. I onda umesto da gradiš vrh, ponovo treba da postaviš temelj piramide potreba.
Džaba što si samoaktualizovan, voljen i prihvaćen, ako ti zafali vazduha, ako si gladan i žedan sebe. Ako nemaš osnovu, klimavo je sve ostalo. Nestane i ljubav i prihvatanje i priznanje i samozadovoljstvo.
Nestanu svi i sve onda kad nestaneš ti, u sebi.
Maslov da vidi kako ljudi danas grade obrnutu piramidu sam bi opovrgnuo sve svoje teorije, spalio bi piramidu do temelja i zagrlio nas, iz srca, tako glupe i nepromišljene.
Zato je nekad bolje biti jedan od onih koji srljaju, jer “jednom se živi” i “kad ako ne sad”…
Oni možda jedini i dočekaju sutra.
Ti, naizgled neodgovorni, što ništa nisu stekli ili su sve samo u sebe uložili, ti koji žive od danas do sutra, što jedini zaista vole život i grabe ga rukama i nogama…
Dok ti razmišljaš o smislu života, oni ga žive, stabilno uživajući u njegovoj nestabilnosti.
I na kraju, nestanu, bez straha, očekivanja i strepnje. Negde na nekom brodu, klupi, krevetu, moru, planini…
A ti i dalje razmišljaš. O tome kako bi drugačije živeo da možeš sve ispočetka. A ne bi. Jer razmišljaš.
Autorka: Nataša Grbović
