Kreativan, vešt i vredan čovek je uvek slobodan

Već dve decenije skoro svakodnevno upoznajem kreativne i preduzimljive ljude. Po pravilu su prepušteni sami sebi. Još gore – ljudi koji nešto stvaraju proglašavaju se za čudake i lujke, a često su izloženi i otvorenom ili prikrivenom podsmehu. Njihovi talenti i ideje zatvoreni su i izolovani u klaustofobičnom okruženju koje se pretežno bavi trivijalnostima, pukim preživljavanjem, ili gubljenjem vremena.

Ta učmala i depresivna sredina masovno favorizuje kalkulanstvo, „gde sam tu ja“ rezon, „bolje džaba sedeti nego džaba raditi“ – i slične mudrosti koje od ljudi prave pasivne biljke prikovane za ekran. Ljudi koji ništa ne umeju sami – su tiha većina. Oni nam kroje kapu. Šeprtlje.

Svi mi smo stvoreni da stvaramo. To je naša suština – a ne nekakav atavizam ili sistemska greška. Ipak – ideja o „svojih deset prstiju“ je izvrgnuta ruglu. Ljudi koji nešto rade sopstvenim rukama izjednačavaju se sa priprostim „manualcima“ i „šljakatorima“. Čak i kada ih neko nazove „majstorima svog zanata“ to u sebi nosi nešto pežorativno, jer majstori odavno nisu visoko kotirani u svetu „faca“. Majstori mogu da budu sve – samo ne „face“. Da biste bili „faca“ morate biti šeprtlja. Nije fora umeti nego imati. Uprljati ruke je najveći blam. Ako imaš vešte ruke, barataš nekim zanatom/alatom, ili poseduješ neke umetničke ili stvaralačke sklonosti – za šeprtlje si blago retardirana ili socijalno neprilagođena osoba. Samo čudak koji radije samuje u nekoj garaži ili podrumu, umesto da pravi neku laku lovu, ili bar da se druži, provodi, gluvari…

Tužno. Ali ova priča ima jedan mnogo značajniji nivo.

Onaj ko zna nešto sam da uradi – lako razlikuje izgovore, šuplje priče, laži i prazna obećanja – od prave akcije. Onaj ko poseduje bilo kakvu ličnu umešnost ili veštinu – ima uvek pametnija posla od gledanja kroz tuđi prozor ili ključaonicu. On ili ona nemaju ni energije ni volje za zlobu i pakost bilo koje vrste. Onaj ko je svojim rukama stvorio nešto – ne čeka „država duradi“, već traži i nalazi načina da svoju sudbinu uzme u svoje ruke. Onome ko ume nešto sam da napravi (pa još i da proda) – ne možeš večito prodavati rog za sveću, i stalno ga praviti majmunom. On dobro zna koliko šta vredi. Do čega se dolazi znojem, i veštinom – a do čega praznim naklapanjem…

Zato šeprtlje ne mogu da nas smisle, i mrze nas više nego svoje prave zlotvore i tlačitelje.  Jer – za razliku od šeprtlje – šta god mu uradili, kreativan, vešt, i vredan čovek…

…je uvek slobodan.

Piše: Miodrag Ristić

Izvor: Detozin

Škole su mesta u kojima učimo decu da je “nemoj” najvažnija reč

Lekcija: „Biti čovek“

Ovaj crtani pokazuje kako društvo ubija našu kreativnost!

Zašto vrtići ne treba da liče na škole

Zoran Milivojević: Ako je izbor partnera pogrešan, sve što sledi je takođe pogrešno

Autor: Zoran Milivojević Sudeći po narastajućem ljubavnom haosu unutar zapadne civilizacije, u nečemu ozbiljno grešimo. Jedna mogućnost je da naš dominantni model biranja partnera nije dobar. Zato ćemo sagledati i preispitati...

Kako da deca ne budu žrtve razvoda svojih roditelja?

Čak i kad roditelji pred detetom glume skladan odnos, ono već oko četvrte godine može da zaključi da nešto nije u redu između mame i tate Kaže se "Bolje dobar...

Jedina šansa da osmislimo besmisao života je da volimo

"Reče mi koleginica pre neki dan da ne može svog labradora dugo da drži kažnjenim... Jednostavno ne može da izdrži taj pogled... kada zna da je svaki dan u njegovom...

Nasmešena depresija

Autor: Zoran Milivojević Kada se spomene reč depresija ona većinu ljudi asocira na nekoga ko je veoma tužan, ko doživljava osećanja besmisla i očaja, ko je izgubio životnu energiju i volju...