U obredu krštenja, pored deteta, glavni učesnik je kum. On je najčešće muškarac i venčani kum roditelja čije dete krsti. Kum se ne menja, osim u slučaju kada se deca ne drže. Tada se dete odnese na raskršće i tu ostavi, a onda se prvi slučajni prolaznik — okumi. On tada daje detetu ovako „isturenom“ ime Istorija ili Najden. Ovaj starinski običaj naziva se „slučajno kumstvo“, „kumstvo na sreću“ ili „kumstvo na sreću“ ili „kumstvo na raskrsnici“.
Osim u slučaju kada umiru deca, kum se može menjati i onda ako se nekome zaredom samo ženska deca rađaju. Prilikom promene kuma mora se tražiti oproštaj od starog kuma, pre nego se uzme novi kum. U srpskom narodu postoji izuzetno poštovanje, gotovo obožavanje kuma. Kumstvo se smatra za najveće srodstvo, a kum se poštuje više nego i rođeni otac. („Kum se poštuje na zemlji, a bog na nebu.“) „Krštenik se boji kumove kletve i prokletstva kao od vatre“, jer se njegova kletva, po verovanju, odmah ispunjava. Poštuje se ne samo kum, već i cela njegova porodica, čak i sve ono što čini njegovo vlasništvo. Narod veli: „I kumovskom plotu treba nazvati dobro jutro“.
Zato neki ljudi, kad samo prolaze pored kumove kuće, skidaju kapu u znak poštovanja. Nekada se, pričaju stari ljudi, pred kumom padalo na kolena, ljubila zemlja, a kapa se skidala „kao pred ikonom“. Najsvečanija zakletva za mnoge je: „Nijesam kuma (kumstva) mi!“ A kada se neko kumstvom zakune (to se retko čini), onda on obavezno govori istinu. (S obzirom da se narod strašno boji kumove ljutnje i kletve, ustanovljen je običaj da se pomoću jednostavnog obreda kumstvo privremeno raskine u vreme dok su kumovi zajedno na nekom poslovnom putu, kada postoji realna opasnost da se jedan drugome zamere. Iz istog razloga, da bi izbegli mogućnost zameranja kumu, mnogi ljudi uzimaju kuma iz nekog udaljenog sela, a ni u kom slučaju ne uzimaju za kuma komšiju.) Na Kordunu se veruje da „ako napraviš neku uvredu ili štetu kumovskoj kući, đavoli će početi gospodariti u tvojoj i ništa ti neće ići od ruke“.
„Nekada se, pričaju stari ljudi, pred kumom padalo na kolena, ljubila zemlja, a kapa se skidala „kao pred ikonom“.“
Ritual krštenja počinje pozivanjem kuma. Kuma zove detetov otac najčešće na svečan, ritualan način na dva-tri dana pre krštenja (obično u petak). Otac ode kod kuma noseći sa sobom poklon koji se sastoji od pogače i karanfila. Kuma poljubi u ruku i kaže mu: „Sus božja misla uf nidelja lagime (mislimo) da krstime!“ (đevđelijska kaza). Na Kosovu kum se poziva pogačom na koju se stave šećer i kita bosiljka, a pored toga daruje mu se i boca rakije ili vina.
Majka ne učestvuje u samom obredu krštenja koji se obavlja u crkvi. Ona dete lepo opremi, a pre polaska malo ga po čelu nagaravi ugljenom, da ga ne bi ko u putu urekao. Ako dete malo isprati na putu za krštenje, ona onda, kad nameri da se vrati, uzme busen zemlje i baci ga za njima izgovarajući u sebi tri puta: „Koliko ova zemlja daleko od neba, toliko od mog djeteta svako zlo i nesreća, pogan i plač.“⁶²
Na krštenje dete nosi gotovo uvek babica (u srezu boljevačkom), a negde (u Homolju) do crkve idu zajedno babica i majka. Majka ga pred crkvom predaje babici, a ova kumu koji unosi dete u crkvu. U Hercegovini dete nosi dojilja, a prati je kum. Kada idu na krštenje, valja da idu brzo, da bi i dete kada odraste bilo brzo.
„Majka ne učestvuje u samom obredu krštenja koji se obavlja u crkvi. Ona dete lepo opremi, a pre polaska malo ga po čelu nagaravi ugljenom, da ga ne bi ko u putu urekao.“
Hrišćanski obred uvođenja deteta u veru izvodi pop u crkvi. Dok se dete svečano kupa, otac ili majka valja da rade onaj posao koji bi voleli da njihovo dete radi kada odraste. Tako, recimo, u Gnjilanu majka, dok se u crkvi obavlja krštenje, čita neku knjigu da bi joj dete bilo pametno i učeno. U Homolju majka šara po zemlji (tobož piše) ili nešto seče britvom ili broji talire (da dete bude pisar, zanatlija ili trgovac). U Boljevcu, ako je dete muško, otac treba da radi ono što bi želeo da mu radi sin (delje, piše i sl.), a ako je žensko, onda majka detetova radi neki ženski posao (pletenje, šivenje i sl.), da bi dete kada poraste bilo „dobar radnik (radnica)“.
Obred krštenja mora da se izvede tačno po propisu, jer svaka greška može biti kobna po kasniji razvoj i sudbinu deteta. Ako na krštenju kum pogrešno ili nerazumljivo izgovori „Vjerovanje“, smatra se da će dete mucati, da će postati vukodlak ili veštica. A ako se dete prilikom krštenja ne pokrije sasvim, onda će ono u životu biti bezobrazno, kažu u Sandžaku i Crnoj Gori. U istim krajevima veruje se da ako sveštenik dete nije propisno krstio (ako je dete „nedokršteno“), onda će mu se noću priviđati. Ne valja na krštenju da se ukvasi platno na kojem je kum držao dete, jer će dete biti pijanica.
