Ljudi se ne rađaju kao dobri roditelji. Dobar roditelj se postaje. I što je najvažnije, svako može biti dobar roditelj.
Mi verujemo da problemi u vaspitavanju dece najčešće nastaju iz dva razloga:
1) ili dete rodi osoba koja nije spremna za roditeljsku ulogu
2) ili roditelj vaspitava dete ne promislivši dovoljno svoj vaspitni stil, već prepustajući se automatizmu i spontanosti, vaspitavajući dete ili onako kako su njega vaspitavali ili na potpuno suprotan način.
„Dobar tata“ ili „dobra mama“ kriju se u nama i čekaju da ih otkrijemo, probudimo i poonemo slušati.
Za to je dovoljno imati pozitivan odnos prema roditeljstvu i svojoj ulozi roditelja, i biti spremn na učenje. Uz to, ne zaboravimo da ne smemo biti prestrogi ni prema sebi, jer i dobri roditelji greše. Roditeljstvo je zahtevan, ali i prijatan zadatak. Srećni smo što smo roditelji. To je moja omiljena uloga. Ne mora dete baš uvek da me sluša. Dobrim roditeljima ne ide uvek sve glatko. Da bismo bili dobri roditelji, moramo ponešto uraditi i za sebe. Imamo pravo da odvojimo malo vremena za sebe.
Roditeljstvo se uči. Kako se deca razvijaju, tako se razvijamo i mi kao ličnosti u ulozi roditelja. Naše dete će biti zadovoljno, srećno i u sebi jako ako smo mi odlučni i dosiedni u svom postupanju i tako ga vaspitavamo. Sa detetom govorimo jasno, naši zahtevi su promišljeni i od njih ne odstupamo. Dete tačno zna kakva su pravila i kako da izbegne svađu i kaznu. Zna da mora učiniti ono što mama ili tata kažu, a da će u suprotnom biti kažnjeno; zna takođe i da je uvek prihvaćeno, voljeno i poštovano; to jednostavno ne ide jedno bez drugog. Zna da ga roditelji poštuju jer ga nikad ne ponižavaju i ne vređaju.
Uvereno je da ga roditelji vole i da ce biti pohvaljeno ako ispuni roditeljske zahteve. Naše dete zna šta sme i šta ne sme. Dete je važno, ali ne sme uvek biti po njegovom. Znamo da je za njega dobro da postavljamo pravila i zahteve. Detetu je potrebna kontrola, čak i ako se sa time ne slaže. Ako se dete ne ponaša dobro, ja odlučujem o posledicama. Život je lakši za sve ako dete zna kako da se ponša. Činjenica da je detetu teško kad mu nešto ne dopustimo jeste deo odrastanja.
Moramo naučiti da prepoznajemo da li nas u našem postupanju zaista vode nase misli tj. uverenja o vaspitanju i da li stvarno činimo ono što mislimo da treba.
Znamo, na primer, da je dobro i korisno da jesnaestogodišnja Milica ima svoja zaduženja kod kuće. To zna i njena mama. Milicina obaveza je da svakog dana kad se vrati iz škole opere sudove. Mama se vratila sa posla. Kada je zavezala kecelju da bi počela praviti rudak, videla je kuhinju punu prijavog posuđa. Razmotrimo transakcije izmedu mame i Milice.
MAMA (u kuhinji): „Opet nisi oprala sudove“, kaže mama i počinje sama da ih pere. „Čuješ li me? Znaš da je to tvoj posao!“, uporna je mama. „E sad je dosta! Ni juče nisi oprala sudove.“ „Zašto moram sve da radim sama?!“ Misli: „Naljutiću se, da vidi da sam ozbiljna.“ Ali kaže: „Zar moramo stalno da se svađamo?“ „Moram je kazniti. Mora da nauči da obavija i neprijatne stvari“, razmišija. A kaže: „Trebalo bi da te kaznim.“ „Sa šesnaest godina moraš nešto raditi po kući. Milice, molim te lepo, pridržavaj se toga.“ MILICA (u sojoj sobi): „Mrzelo me“, pomisli „Aha, čujem.“ „Nisam mogla, pa tek sam stigla.“ „Ne znam, valjda si ti mama“, misli u sebi. „Pa kad sama tako hoćeš“, razmišija. „To mogu da izbegnem“, misli. Odgovara: „Pa kad starno nisam mogla. Možeš li to da razumeš?“
… i sudovi su oprani. Milica ne izgovara soje misli. Kada bi je mama čula, ne bi isto postupala. U Milicinoj mami se skriva „dobra mama“. Kada bismo sa njom razgovarali o tome kakvi su uzorni roditelji, mogli bismo zaključiti da mama spada među njih, jer tačno zna šta mora da uradi. Ali ona ne postupa uvek onako kako misli da bi trebalo. Veštine dobrog roditeljstva učimo i utvrđujemo vežbom, treningom i upornošću. Postupajmo po sopstvenom nahođenju. Ne odlažimo. Kada sigurno znamo šta bi bilo pravilno i korisno uraditi, ne smemo ostati na pola puta, vec stvar moramo isterati do kraja.
Uradimo to kao što smo zamislili. Mama dobro za da bi koristilo kada bi kaznila Milicu, ali to ne čini. Ona misli: „Moram je kazniti. Mora naučiti da obavija neprijatne stvari.“ A ipak kaže samo: „Trebalo bi da te kaznim.“ Moramo zvučati odlučno i uverljivo. Ne raspravijajmo. Svađe su neprijatne za obe strane, a često su naporne i ružne. Zbog toga je razumijivo ako volimo da mirnim putem, na lep način postignemo ono sto hoćemo. Iz tog razioga lepo molimo i upozoravamo dete umesto da odlučno zahtevamo i pretimo kaznom. Uvidećemo da naše molbe često ne daju rezultat. Dete veoma dobro razlikuje nemoćnu molbu od moćnog zahteva. Zbog toga deca često na našu molbu odgovaraju prikrivenim NE. To znači da kažu „Da, naravno“ i da to ipak ne urade, ili „Evo, sad ću“ i „Samo što nisam“, a posie se pravdaju da su zaboravila ili slično. Nekada roditeljsku molbu shvate kao započinjanje pregovora u kojima pokušavaju uveriti roditelja da previše traži, da ih ne razume i slično.
Jedna od roditeljskih dužnosti jeste zahtevati od dece da urade različite stari. Detetu će koristiti ako nauči da se prihvati posla. Zahtevam da … odmah, sada! Moras da … ! Uradi to sada! Ustani! Odmah ustani i uradi to!
![Pinterest](https://pinterest.com/pin/create/button/?url=https://www.detinjarije.com/ljudi-se-ne-radjaju-kao-dobri-roditelji-dobar-roditelj-se-postaje/&media=https://www.detinjarije.com/wp-content/uploads/2024/10/Untitled-design-25-1.png&description=Ljudi se ne rađaju kao dobri roditelji, dobar roditelj se postaje. Odlomak iz knjige "Mala knjiga za velike roditelje", Zoran Milivojević){kind=link}