Dobila sam blizance u 53. godini.
Dok neke mlade devojke uživaju u zamišljanju svoje buduće venčanice i planiranju broja dece koju žele, ja nisam razmišljala o tome. Umesto toga, pela sam se na planine Pacifičkog Severozapada, stekla osnovne i postdiplomske diplome, radila za poznatu tehnološku kompaniju kao dizajner nastave i, na kraju, iznenadila samu sebe udajom u 45. godini.
Ipak, pomisao na decu nije me zanimala sve dok nisam imala 52 godine i uzela pauzu sa posla kako bih preispitala šta želim da radim sa ostatkom svog života. Kada sam konačno shvatila da želim decu, ta spoznaja me je snažno pogodila.
Bilo mi je jasno da želim da odgajam decu — i to onako kako sam želela da i sama budem odgajana. Želela sam da ih odgajam sa bezuslovnom ljubavlju, saosećanjem, ljubavlju prema učenju, smislom za avanturu i nevericom pred čudom malih stvari u životu.
Iako nikada nisam sanjala o deci, uvek sam bila fascinirana trudnoćom. Do svoje 20. godine, prikupila sam malu biblioteku knjiga na tu temu, pa kada sam odlučila da zapravo želim decu, znala sam da želim da ih nosim. Nikada nisam razmišljala o surogat majkama ili usvajanju.
Da bih zatrudnela morala sam da prevaziđem brojne prepreke. Ušla sam u prevremenu menopauzu sa 40 godina, pa nisam ovulirala, a moj muž od 58 godina, imao je vazektomiju u svojim 30-im.
I pored ovih izazova, bila sam odlučna da pronađem način da nastavim dalje.
Istražila sam mogućnosti i zakazala sastanak sa endokrinologom. Kada sam obavestila muža, koji je pilot, o onome što želim da uradim, on je bio na u Sidneju i sve što sam čula sa druge strane telefona bila je zapanjena tišina.
Pristao je da se sastane sa reproduktivnim specijalistom kada se vrati kući, ali tek kasnije sam saznala da je to učinio samo zato što je verovao da je beba nemoguća zbog njegove vazektomije.
Kada smo posetili doktora, moj muž je većinu vremena provodio čitajući časopis. Kada nam je rečeno da se spermatozoidi još uvek mogu uzeti iz njegovog tela, čula sam kako je časopis pao u njegovo krilo.
Iako sam imala nekoliko zdravstvenih problema, uključujući Addisonovu bolest, reumatoidni artritis i sarkoidozu, doktor me je uverio da još uvek mogu da zatrudnim koristeći donorku jajnih ćelija.
„Da li biste želeli da pogledate fasciklu sa potencijalnim kandidatkinjama?“ upitao je.
„Naravno!“ rekoh.
Muž me je pogledao kao da kaže „šta je ovo!“ pre nego što smo brzo odvedeni niz hodnik. Trebalo je malo ubeđivanja, ali na kraju je pristao.
Da nisam bila apsolutno sigurna da želim decu, verovatno bih se povukla zbog uglavnom negativnih komentara koje sam dobila kada sam ljudima ispričala svoj plan.
Moja majka je rekla da sam „luda i previše stara“. Neko nam je rekao: „Trebalo bi da tužite kliniku što su pristali da vas prime.“ Član crkve je rekao: „Mnogi ljudi će misliti da ste sebični što donosete decu na svet u vašim godinama.“
I mnogo, mnogo ljudi pitalo je: „Da li shvatate koliko je teško odgajati decu, naročito u vašim godinama?“
Ali moja najbolja prijateljica iz detinjstva je krenula da plače od radosti, i uz njenu i muževu podršku, bila sam spremna.
Kada je došlo vreme da pripremim svoje telo za prihvatanje embriona, to nije bilo lako niti brzo. Imala sam grupne sastanke sa zdravstvenim radnicima. Morala sam da primim brojne injekcije. Prošla sam kroz bolne preglede kako bih osigurala da su moji jajnici i materica zdravi. Morala sam da sebi dajem injekcije svaki dan tokom nekoliko meseci. Takođe sam morala da uskladim svoj novopokrenuti reproduktivni sistem sa sistemom donorke jajnih ćelija.
Bilo je to iscrpljujuće i skupo — kao da sam morala da refinansiram kuću.
Nakon četiri duga meseca, uz pomoć prijateljice jer je moj muž ponovo bio na poslu u Sidneju, mala količina vazduha je unela dva osmodnevna blastocista u moju matericu. Tog posebno prelepog sunčanog jula, otišla sam kući srećnija nego što sam bila godinama.
Moja trudnoća je bila kao san. Moje tri autoimune bolesti bile su u remisiji zbog toga što su bebe ispoljavale antiinflamatorne hemikalije koje su sprečavale moje telo da ih odbaci.
Osećala sam se bolje nego ikada.
Naravno, imala sam jutarnju mučninu 24/7 — skoro sve me je mučilo, uključujući određene mirise, određenu hranu, čak i prašina u uglovima kuće — ali me nije bilo briga.
Bez obzira na svoje godine, autoimune bolesti i poteškoće koje bilo koja trudnoća može doneti, osećala sam se čudno smireno. Imala sam potpuno poverenje da će ove bebe biti rođene zdrave.
U 32. nedelji, međutim, shvatila sam da nešto nije u redu. Otišli smo u bolnicu gde su me primili zbog preeklampsije. Moj tim perinatologa je odlučio da obavi carski rez i mali Barry je rođen u 18:01, a mala Anne u 18:04. Njihova pluća su bila potpuno razvijena, ali su morali da ostanu u intenzivnoj nezi novorođenčadi mesec dana da bi naučili sekvencu sisanja, gutanja i disanja.
Nisam prošla baš tako dobro. Krvarila sam na operacionom stolu, izgubila osam jedinica krvi i provela tri noći na intenzivnoj nezi. Pet dana kasnije, otpuštena sam iz bolnice nakon što sam završila još jedno nezaboravno iskustvo „koža na kožu“ sa svojim bebama.
Dok sam razgovarala sa specijalistom za dojenje neposredno pre nego što sam napustila bolnicu, velika količina tečnosti iz mog abdomena je probila šavove, natopila moju odeću i prekrila pod. Umesto da me ponovo prime na porodilište, poslali su me na hitnu pomoć gde sam sedela u bolničkom ogrtaču u prljavim invalidskim kolicima četiri sata. Tu se moja rana inficirala i rez nije pravilno zacelio i bila sam primorana da posećujem bolnicu mnogo češće nego što sam očekivala. Dobila sam uređaj za usisavanje tečnosti iz rane koja je istovremeno podsticala rast novog tkiva. Mesec dana kasnije, moj rez se zatvorio i bebe su konačno došle kući.
S obzirom na svoje godine, moji roditelji su bili previše stari da bi mi pomagali sa čuvanjem dece. Muž je bio na putu tri nedelje u mesecu, pa sam bila praktično sama sa bebama. Spavala sam u proseku tri sata noću. Nije bilo lako i vreme je prolazilo veoma sporo, ali bebe su bile dragocene i osećala sam se izuzetno blagosloveno što ih imam. Ljubav koju sam osećala prema njima bila je neizmerna. Još uvek nisam mogla da verujem da su moje.
Počela sam da uživam u „prvim“ stvarima — prvih zubića, prvih prevrtanja, prvih koraka. Bilo je vredno sve boli i patnje kroz koje sam prošla.
Kada su blizanci imali 3 godine, moj muž je otišao u penziju, a ja sam se vratila na posao, ali nakon samo šest meseci shvatila sam da nisam više potpuno prisutna i i sama sam otišla u penziju. Blizanci su sada bili dovoljno veliki da pohađaju predškolsko nekoliko sati dnevno.
Sada imam 67 godina i muž mi ima 73 godine. I pored teškog i neverovatnog putovanja kroz koje smo prošli — i pored mojih briga da bismo mogli da preminemo pre nego što blizanci postanu odrasli — ne bih ništa promenila. Roditelji bilo kada mogu da obole i ostave svoju decu samu, ali nema puno roditelja koji posvećuju svojoj deci vreme koje smo i koje još uvek mi posvećujemo svojim blizancima
Sledeće godine kreću u srednju školu. Moja najveća nada je da ćemo moj muž i ja biti ovde da vidimo našu decu kako odlaze na fakultet i dalje. Oni su izrasli u pametne, radoznale, i što je najvažnije, izuzetno ljubazne mlade ljude, i jedva čekam da saznam više o tome ko su i ko će postati.
Imati njih dvoje bila je apsolutno najbolja odluka koju sam ikada donela. Bez sumnje, to je najlepša stvar koju sam ikada uradila u svom životu.
Izvor: HuffPost
