Odlučila je da rodi dete, iako je znala da ono neće moći da živi

Osećala je trzaje bebe i okrete u stomaku. Osećala je kako se beba budi i živi unutar nje, iako će umreti čim se rodi.

Ona je uspela u jednoj minuti da shvati da će njeno dete umreti, ali i da oseti potrebu da drugoj deci pomogne. To je bilo nešto najjače što sam ikada doživeo. Tada sam shvatio da ne samo da sam oženjen divnom ženom, već i neverovatnim ljudskim bićem, koje nikada pa čak ni onda kada je najteže ne misli na sebe, već na druge.

Kada je Keri Jang otkrila da njeno dete neće imati mozak, donela je krajnje nesebičnu, a naizgled i nerazumnu odluku. Odlučila je da nosi dete svih devet meseci i rodi ga, kako bi drugim bebama donirala potrebne organe. Za vreme 19. sedmice trudnoće otkrila je to, a zbog svoje odluke nije požalila, verujući kako će na taj način zapravo pomoći drugima, kad već sebi ne može. Osećala je trzaje bebe i okrete u stomaku. Osećala je kako se beba budi i živi unutar nje, iako će umreti čim se rodi.

Njen suprug Rojs napisao je emotivno pismo o njenoj snazi i objavio ga na internetu, u znak zahvalnosti i divljenja svemu što je uradila.

“Prošle noći, pre nego sam napustio Nju Orleans gledao sam svoju predivnu ženu kako spokojno spava na kauču. Gledao sam njen veliki stomak i osećao kako se naša ćerka pomera unutra. Naša ćerka koja neće živeti više od nekoliko dana. Obuzeo me osećaj divljenja za ovu neverovatnu ženu. S obzirom na to da sam pisac, imam potrebu da svoje emocije pretočim u reči i prenesem na papir.

Počeo sam da pišem i shvatio da moram svima reći koliko je Keri divna osoba. Upoznao sam dečaka koji se zove Jarius i koji čeka na transplataciju jetre, što me navelo da se zapitam koliko samo ovih malih heroja čeka na doniranje organa. Nedostajala mi je Keri, koja je ostala u bolnici, ali sam u mislima osećao veliku zahvalnost u ime sve dece kojoj će naša ćerka pomoći.

Prisetio sam se trenutka u kojem su nam rekli kako Eva “nije savršena”, a onda nakon 30 sekundi kako nema mozak. Keri je pogledala doktora i kroz suze postavila pitanje: “Ako je nosim do kraja trudnoće i rodim, možemo li donirati organe?”. Doktor je bio iznenađen njenom hrabrošću i spremnošću na takav korak. Ja sam bio slomljen, a istovremeno obasjan jačinom njene volje da mi dokaže kako je superžena sa supermoćima.

Ona je uspela u jednoj minuti da shvati da će njeno dete umreti, ali i da oseti potrebu da drugoj deci pomogne. To je bilo nešto najjače što sam ikada doživeo. U osam godina našeg braka i 15 godina veze bilo je mnogo trenutaka u kojima sam bio ponosan na nju, srećan što je imam i apsolutno oduševljen svime što imamo. Ali tada sam shvatio da ne samo da sam oženjen divnom ženom, već i neverovatnim ljudskim bićem, koje nikada pa čak ni onda kada je najteže ne misli na sebe, već na druge.

Čitav period je bio užasno težak i naporan. Gledati je kako se raduje svaki put kada oseti da se Eva u njoj pomera znajući da neće biti sa nama da odrasta, kidalo je moje srce. Svi oni trenuci u kojima je zabole leđa, oteknu joj noge, povraća i muči se kako bi rodila Evu i automatski je izgubila. Kako će izgledati postporođajni period? Hoće li imati snage i hoću li je znati utešiti? Njoj će mleko početi curiti, a ona neće imati bebu da je doji. Neće imati bebu koja će joj dokazati da je vredelo mučiti se devet meseci.

Ali ipak je odlučila da je nosi do kraja i da izdrži. Uradila je to iz mnoštva razloga. Prvi je bio onaj da želi donirati organe, ali ne sa željom da zvuči kao humana, već da svojom žrtvom pokaže da to stvarno i jeste. Osim toga, pomisao da će Eva biti živa barem nekoliko dana tešila nas je i uveseljavala, jer smo znali da ćemo imati priliku da je zagrlimo, držimo i poljubimo barem nekoliko puta. A to je ogroman poklon, kojeg se nismo bili spremni odreći.

Ujedno smo se vodili rečenicom koju smo videli na majici dečaka kojeg sam spomenuo ranije. Pisalo je: “Potrebno je žrtvovati život kako bi se nečiji spasio”. Nisam mogao prestati da mislim o tome. Postoji porodica koja se nada da će se neko čudo desiti njihovom detetu i spasiti ga, a mi smo svesni da naša Eva može biti to čudo. Kako da nas to ne raduje?

Polako se bližimo datumu porođaja i postajemo uplašeni, jer ćemo otići da dočekamo dete koje ne možemo dovesti kući. Mnogo ljudi bi reklo kako ne bi promenili ništa, u trenutku mirenja sa situacijom, ali ja to ne mogu reći. Ja bih ovo definitivno promenio.

Želim da moja ćerka bude savršena.

Želim da duva svećicu na torti za prvi rođendan.

Želim da je učim da hoda.

Želim da je gledam kako odrasta i šalje poruke dečacima.

Želim da je ispratim na maturu.

Želim sve ovo da promenim.

Ali ne mogu. To je naša realnost.

Gledam njenu mamu kako spava i ne mogu da ne pomislim na to koliko je jaka i hrabra. Ona je izvanredna osoba. Sve je u jednoj osobi, a eto ipak moja je supruga. Nije da mi je trebala ovakva situacija da to uvidim, ali je bila podsticaj da to kažem celom svetu, koji treba da zna. Kako je voleti nesebično, znajući da sve što radiš ima mnogo veći cilj i smisao.

Ona je moj heroj, jer je odlučila da rodi, znajući da naše dete neće živeti.

Ali da mnoga druga deca hoće”.

Izvor: Lolamagazin.com/CNN

Podeli tekst: