Prema rečima lekara Viveka Murthija, trenutno se suočavamo sa „epidemijom“ usamljenosti. Hronična usamljenost je povezana sa preranim smrtnim ishodom, većom učestalošću bolesti, sporijim oporavkom, depresijom, i nizom drugih negativnih fizičkih i mentalnih zdravstvenih problema. Nakon COVID-a, 2021. godine Japan je osnovao ministarstvo za usamljenost, a mnoge druge zemlje su usmerile svoje napore na rešavanje usamljenosti kao prioriteta u javnom zdravlju. Međutim, pravi rešenja su se pokazala kao nedostižna.
Usamljenost je bolna emocija koja je povezana sa ličnim osećajem da su tvoje socijalne veze nezadovoljavajuće ili nedovoljne. Usamljeni smo jer percipiramo da živimo u osamljenom svetu. Važno je napomenuti da osećaj usamljenosti i biti sam nisu isto. Biti sam u mnogim situacijama može biti izuzetno prijatno, dok se recimo ljudi u braku ponekad mogu osećati izuzetno usamljeno.
Nedavna istraživanja o usamljenosti u različitim zemljama otkrivaju da je osećaj da niste nikom potrebni ključna ponavljajuća tema kod usamljenih ljudi. Međutim, kako ljudi razumeju ovaj osećaj drastično se razlikuje među društvima i na složen način. Na primer, to može poticati iz toga što ste stariji čovek čiju mudrost mlađi ljudi ignorišu, što ste osoba koja ne pije u sredini gde su društveni životi usmereni na konzumaciju alkohola, ili što se osećate primorani da skrivete svoju seksualnu orijentaciju jer je okolina doživljava kao devijantnu ili patološku.
Osećaj usamljenisti zavisi od lokalnih uverenja šta se smatra vrednovanim. Na primer, tinejdžeri u SAD-u i širom sveta osećaju usamljenost zbog toga što su ograničeni na kuću, čak i uz stalnu prisutnost članova porodice i socijalne interakcije online. Ljudi u Istočnoj Africi osećaju usamljenost zbog gubitka cenjenih životinja koliko i ljudi. Meksički migranti u SAD-u identifikuju usamljenost u fizičkoj nemogućnosti da se pridruže širim porodicama na važnim događajima poput rođenja i sahrana. Pojačana usamljenosti takođe se javljaju tamo gde su ljudi već društveno marginalizovani unutar svojih šire zajednice, kao što su oni koji žive sa hroničnim bolestima ili zavisnostima, osobe sa krivičnim dosijeima, oni koji žive u vrlo siromašnim kvartovima itd.
Jedan od složenih zapleta je što izražavanje usamljenosti — a posebno traženje pomoći od drugih — samo po sebi nosi stigmu. Usamljeni ljudi ne pokazuju više socijalnih deficita od drugih i ne provode nužno više vremena sami. Priznavanje usamljenosti može dovesti do dodatne emocionalne boli zbog stida ili poniženja. Društva ili socijalne grupe koje identifikuju nezavisnost kao osnovnu vrednost, često pojačavaju stigmu usamljenosti. To je je često štetnije za muškarce kada se od njih očekuje da budu primer samostalnosti.
Oni koji su svesni takve stigme mogu postati vešti u skrivanju svoje usamljenosti od drugih. Ovo sprečava ljude da traže pomoć, otežava kreiranje intervencija u zajednici i komplikuje napore da se prati prevalenca usamljenosti. Stepen patnje se samim tim potcenjuje.
Dok vlade rade na rešavanju usamljenosti kao šireg pitanja javnog zdravlja i socijalne brige, nisu se pojavila univerzalna efikasna rešenja. Intervencije na individualnom nivou, često ne prepoznaju da su okidači za usamljenost tako različiti među i unutar društava. Istraživači su sugerisali da bi najefikasnije intervencije mogle biti u okviru postojećih intervencija u zajednici koje ljude dovode u češći kontakt. Ali ovo takođe naglašava da su napori prečesto usmereni na smanjenje vremena provedenog u samoći, umesto na rešavanje osnovnih uzroka hronične usamljenosti.
Normalizovanje usamljenosti i smanjenje njene stigme je očigledno važno, a kampanje za podizanje svesti s ovim ciljem (pokrenute u mnogim zemljama posle COVID-a) barem ne štete. Ali trenutna društvena nauka pokazuje da moramo osigurati da se bavimo usamljenosti kao pitanjem kako percipiramo svoju vrednost unutar vrlo specifičnog socijalnog konteksta, umesto da samo povećavamo prilike za socijalni kontakt. Efikasna rešenja zahtevaće pažljivo dizajnirane saradnje među donosiocima odluka, javnozdravstvenim akterima, društvenim naučnicima i zajednicama.
