Deca u školi usvajaju različite veštine. Ocenjivanje dečjeg rada i poređenje dece s drugim đacima stvara ogroman pritisak. Deca su po prirodi egoisti i smatraju da moraju uvek da budu u centru pažnje. Ona zato ne razumeju kada ih učitelj poredi sa gorim ili boljim učenikom. Dete postaje egocentrično kada ga porede sa lošijim đakom. Takođe se oseća inferiornim kada ga porede s boljim đakom. Sve to negativno utiče na dete i njegovo socijalno okruženje.
Učitelj treba da prepozna sposobnosti svojih đaka. On takođe treba da prati i procenjuje napredak svakog deteta, ne upoređujući ga s drugim učenicima. Dete tako nije izloženo stresu i može da uči bez osećanja pritiska. Danas đaci prvaci ne dobijaju brojčane ocene kao ranije, već se ocenjuju opisno. Ocene predstavljaju vrstu poređenja s ostalim đacima. Dete zbog toga nije dovoljno usredsređeno na školske zadatke i zato ne može da ostvari dobre rezultate. Učitelji moraju da budu stručni i objektivni u proceni dečjeg rada i da pomognu detetu da usvoji nova znanja.
Pored odgovorne i objektivne procene rada svakog deteta važna je i komunikacija koju učitelj ostvaruje sa svojim đacima. Učitelj treba da bude upoznat s potencijalima đaka i znanjima koja su stekli pre polaska u školu. Svako dete polazi u školu s različitim iskustvima i sposobnostima koje je steklo u predškolskom periodu. Odrasli podržavaju decu i najčešće im pomažu onda kada im pomoć uopšte nije potrebna. Tako ograničavaju potencijale deteta. Deca poseduju veliku količinu energije koju moraju da izbace iz sebe. Deca razvijaju svoje potencijale kroz igru, naporan rad, fizičke aktivnosti, druženje s drugarima. Ona su izložena različitim pritiscima i naporima. Višečasovno sedenje u učionici, slaba fizička aktivnost, sedenje ispred televizora ili za kompjuterom, ispunjavaju dečju svakodnevicu i svakako nisu dobri za dete. Roditelji koji prenose svoje ambicije na dete i zahtevaju od njega da bude najbolji đak, misle da mu pomažu tako što svakog dana nose njegov ranac kući. Kao da je to jedino što ga opterećuje u životu.
„Svako dete polazi u školu s različitim iskustvima i sposobnostima koje je steklo u predškolskom periodu.“
Osnovni zadatak roditelja jeste da pruže detetu pomoć tamo gde mu je ona zaista potrebna. Odrasli često imaju naviku da reaguju pre vremena i tako uskraćuju detetu priliku da samo dođe do rešenja nekog problema.
Deca u istom odeljenju znaju da pomognu jedna drugoj. Često sam primećivala kako deca znaju da procene da li njihov drug iz odeljenja može sam da reši određeni zadatak ili mu je u tome potrebna pomoć. S jedne strane, deca su izuzetno strpljiva i brižna u odnosu sa svojim vršnjacima, s druge strane, mogu da budu surovo iskrena i da se u svemu takmiče s njima. Deca treba da budu vaspitana tako da poštuju i cene različitosti.
Mnoga deca prihvataju činjenicu da njihovi drugari iz razreda imaju različite talente i razvijene sposobnosti. Ona su zato izuzetno humana i razvijaju svest o jednakosti među ljudima. Međutim, odrasli su ti koji ih uče da poštovanje zavređuju samo jaki. U sećanju su mi ostala dva primer iz osnovne škole. Imali smo posetioce na času. Nakon završetka nastave, posetioci su pitali đake da li je njihov drug Matijas, dečak koji ima Daunov sindrom, drugačiji od njih. Deca su s postojanom sigurnošću odgovorila da Matijas nikako nije drugačiji, već da je samo usporeniji. Emil, paraplegičar, počeo je da radi u našoj školi. Kada su ga deca videla prvi put, učiteljica ih je pitala da li žele da porazgovaraju s njim. Jedino pitanje koje su mu deca postavila bilo je: „Da li invalidska kolica imaju kočnice?“ Deca su se kasnije toliko navikla na Emila da su počela da se interesuju o tome kako paraplegičari žive.
„Odrasli su ti koji uče decu da poštovanje zavređuju samo jaki.“
Sramoćenje i ismejavanje drugih, svađe, nasilni konflikti i sve zastupljeniji mobing u školi jesu simptomi bolesti današnjeg preopterećenog društva, u kojem deca uče da usvajaju loše osobine. Konkurencija, velika preopterećenost i napetost, nedostatak odraslih uzora razlozi su zbog kojih deca postaju brutalna i sklona agresivnom ponašanju. Deca su neprestano izložena pritisku od toga da sve moraju da urade na vreme. Kada dete oseća da nema dovoljno vremena za obavljanje nekog zadatka, ili kada mora da nauči nešto što mu nije jasno, neće usvojiti školsko znanje na pravi način.
