Piše: Vendi Vajzner
Bila sam nezaposlena mama koja brine o deci skoro deset godina. Osim nekoliko sati nedeljno, kada bi me odmenila njihova baba, sa decom sam provodila po čitav dan. Znala sam za svaki zalogaj hrane koji su stavili u usta, za svako njihovo piškenje i kakenje, i poznavala sve nijanse svakog njihovog raspoloženja.
Kada brinete o maloj deci, potpuno ste okovani i posvećeni njihovim potrebama, i u dobru i u zlu. Neću da lažem – ponekad je užasno teško biti preplavljen haosom koji podrazumeva podizanje dva bučna, divna dečaka.
Ipak sam mislila da će mi teško pasti trenutak kada i mlađi sin krene u školu i prestanem da budem mama sa punim radnim vremenom. Očekivala sam litre i litre isplakanih suza kad sam prvog dana ostavila svog mališu u predškolskom.
Ali uopšte nije bilo tako. Zapravo sam osetila veliko olakšanje kada sam izašla na ta vrata. Nisam mogla da verujem koliko radosti mi je donelo tih nekoliko sati dnevno koje imam za sebe. Istina, nije baš da ih imam isključivo za sebe budući da radim od kuće dok su klinci u školi. Potreban nam je novac i srećom sam uspela da nađem posao koji radim od kuće, i mogu reći da ga imam preko glave.
Međutim, ono što me ne iznenađuje toliko je što uživam u radu (u tišini, u uspešnom obavljanju zadataka, u svojoj zaradi – pogotovo!), već koliko mi je roditeljstvo postalo napornije otkako radim!
Najednom, deca su mi teška ko olovo, i to ne zato što su se ona promenila. Ponašanje im se nije pogoršalo u poslednjih poslednjih par godina otkako radim. Jednako su puni energije, tvrdoglavi, maštoviti, brbljivi do otpadanja ušiju.
Nisu se oni promenili, nego ja.
Možda je 25 sati rada u tišini za računarom nedeljno snizilo moj prag tolerancije na bučni haos zvani deca. Možda je sam kontrast ono što me urniše. Možda još nisam naučila da napravim bezbolan prelaz između posla i kuće.
A možda je i u pitanju to, što bez obzira na činjenicu da radim, i dalje moram da obavljam glavninu kućnih poslova i mislim o vođenju domaćinstva. Kao i to, što sam i dalje ona koja je najpotrebnija svojoj deci, pa se sav taj pritisak sruči na mene čim se ponovo sretnemo nakon radnog dana.
Ispostavlja se da se ne osećam samo ja tako. Nedavno sam nabasala na istraživanje univerziteta Pen Stejt iz 2014. koje je pokazalo da je i muškarcima i ženama nivo kortizola (hormona stresa) niži tokom radne nedelje nego vikendom, kada su kod kuće.
Ali iako je i kod muškaraca i kod žena nivo stresa bio isti, žene su u anketi rekle da se kod kuće osećaju manje srećnim nego na poslu, dok je za muškarce važilo obrnuto.
U studiji nisu objašnjeni razlozi za ovu razliku u subjektivnom doživljaju, ali pretpostavljam da ona ima veze sa činjenicom da su žene te koje se uvek u kući osećaju kao odgovorne za sve – od brige o deci, preko kućnih poslova, do porodičnih obaveza.
Možda je to deo mog problema. I dalje je veći deo tereta na mojim plećima. A sedenje za radnim stolom i kuckanje po tastaturi način je da pobegnem od svega toga.
Nisam sigurna šta je rešenje. Imam muža koji je rad da pomogne, ali nije baš da leti – svaki put moram da ga podsećam a to je još jedan kućni posao svoje vrste.
Deci je posvećen koliko i ja, i hvala Bogu na to ne moram da ga podsećam, ali radi van kuće mnogo više od mene i ima posao koji ga mnogo više iscrpljuje. On je nastavnik i gotovo da nema odmora tokom radnog dana pa nije ni za šta kad se vrati kući.
Mrzim što je ta problematika ovoliko prožeta rodom i što žene toliko moraju da povuku kada su i deca i domaćinstvo u pitanju. Znam da postoji gomila mušaraca koji pokušavaju da uskoče i odmene ih. Ali takođe sam svesna i koliko je naša kultura okoštala u prastare stereotipe i obrasce po kojima stvari treba da funkcionišu, i koliko je teško osloboditi ih se.
Mislila sam da ću kao zaposlena mama nekako biti pošteđena barem dela tereta majčinstva i vođenja domaćinstva. Ali sam otkrila da je zapravo potpuno obrnuto, i još uvek pokušavam da se pomirim s tim i prokljuvim kako da napravim podnošljiviju ravnotežu između posla i kuće.
Možda to nikad neću uspeti – ili bar ne dok deca ne porastu i ne odu od kuće. Ali isto tako znam i da ja – mi – možemo bolje, kada je u pitanju raspodela odgovornosti oko dece i domaćinstva među svim članovima porodice (da, uključujući i decu!).
Mi majke zaslužujemo da nam se povelik deo bremena skine sa pleća.
Možda samo treba vremena. Još pokušavam da uđem u fazon kao zaposlena mama. Prilično sam nova u tome i priznajem da nemam sve odgovore o balansiranju između posla i privatnog života. Ni približno.
Ali barem znam da nisam sama u tome.
Izvor: Scary Mommy /Detinjarije.com
