Potresna ispovest majke koja brine o teško obolelom detetu

Tabu temu o kojoj se na Balkanu ćuti.

Aida Hrnjić, politikolog, blogerka i majka deteta sa poremećajem iz autističnog spektra, napisala je potresan post na blogu i opisala kako pored svih prepreka koje mora da savlada kao majka deteta s posebnim potrebama, mora da se nosi i sa balkanskim mentalitetom.

“Postoji tabu tema u zemljama Balkana o kojoj niko ne govori i nije baš zanimljiva društvima i državama… Kako žive majke koje provode 24 sata dnevno negujući svoju decu. Veliki procenat te dece je u kolicima, nepokretan, sa čestim epileptičnim napadima, težim oboljenjima organizma… Dakle, deca koja apsolutno zavise od drugoga, a u našim društvima i mentalitetu taj neko „drugi“ je upravo majka. Žena od krvi i mesa, osoba sa svim svojim emocijama, nadama, znanjima, snovima kao i bilo koja druga” počinje Hrnjić svoj blog.

Ona kaže da su te majke uglavnom na rubu očaja, iscrpljene i u samoći nose teret svega što proživaljavaju.

“Mnoge se toliko istroše na tom putu da se jednostavno povuku i prestanu da komuniciraju sa svetom”, piše Hrnjić dodajući kako je često komunicirala sa majkama iz regiona.

“Jedna od majki iz Srbije je rekla “dok mogu dobro je, kad vidim da ne mogu više i da sam bolesna daću detetu da popije nešto i ja ću to popiti i tako ćemo završiti”. Strašno je tako nešto i zamisliti, a kamoli živeti takav život. Mnoge majke se svakodnevno nose sa bezbroj problema i izazova, ali to u našim društvima jednostavno ne dolazi do onih koji bi trebalo da povedu računa o zdravlju roditelja. U godinama populizma i političkog senzacionalizma nema mesta za obične ljude i njihove probleme. U svakom iole uređenom društvu ovakva izjava majke bi naterala na “akciju” bezbroj službi i institucija, ali na Balkanu ne, na Balkanu se podrazumeva da majka mora sve sama i da je pri tome još i diskriminišu”, smatra Hrnjak.

Balkanski mentalitet

“O, ta diskriminacija je toliko ukorenjena da je neverovatno čuti neke od stavova kakvih sam se naslušala tokom godina. “Vidi joj nalakirane nokte, a priča da joj je teško” – reče mi jednom jedan poznanik. Nisam mogla da ćutim: “a šta bi ti, da sve budemo prljave, musave, čupave jer imamo decu s poteškoćama i to da bi ostatak društva shvatio da nam treba neka briga i pomoć”. Nećemo mi nikada biti takve, uprkos očekivanjima nekih “uvaženih” na ovim prostorima. Mi svoju decu podižemo i učimo ih da budu ljudi, učimo ih da jedu, da se oblače, hodaju, kupaju, peru ruke, igraju i još štošta, a to se radi podignute glave i uz osmeh, nikako čupav i musav. Pa čak i onda kad znamo da nam je dete doživotno u kolicima i da će zavisiti od pomoći drugih. Prokleti balkanski mentalitet, majka koja se odrekla sebe, svih svojih nadanja, snova, profesije, obrazovanja, i još mnogo toga u životu da bi negovala svoje dete, nakon što izjavi da će se ubiti zajedno s detetom onda kad više ne bude mogla sama, bude pitana jesu li joj nalakirani nokti?!” ističe Hrnjić i opisuje svoje dane.

“Kao majka bezbroj dana od obveza nisam stizala ni da jedem, setim se kasno u noć u krevetu da sam gladna, ali više nemam snage da ustanem i odvučem se do frižidera što je neizbežno uzelo danak na mom telu i umu, ali i dalje sam osoba, i dalje želim da pogledam dobar film, odem na koncert, pogledam predstavu, izađem sa prijateljicama i to i radim. Ako bilo ko misli da sam zbog toga “nemajka” grdno se vara. Neka pokuša da živi sa toliko obveza dnevno samo sedam dana. Sutradan ponovno ustanem, spremim svoje dete, našminkam se, nasmejem i novi krug. Do kada, ne znam, ali jedno je sigurno, dok god imam snage u sebi, draže mi je da me “zagledaju” jesu li mi nalakirani nokti nego da me pitaju jesam li preživela neku operaciju srca, na primer”, kategorična je Hrnjić.

Ko te pita za zdravlje

“Znaju naši nadležni vrlo dobro kako izgleda sva ta borba i kojim tempom teče, ali ignorišu je u duhu ušteda nad nama, nismo im u fokusu jer od nas neće nikada imati podršku za svoje planove i podele. Mi se držimo jedna druge grčevito, pomažemo se, savetujemo, tražimo, insistiramo, i tako u krug. Nebitno nam je iz koje smo države ili grada, mi smo majke i ne dopuštamo da nas “trpaju” u koš za otpatke jer mi trebamo svojoj deci, zdrave i prave, svesne činjenice da jedna drugoj najviše pomažemo. A sistem dok nas se seti, dok “na red” dođu eventualni dnevni centri, projekti kao što je “Predah” u Srbiji, ili bilo šta slično gde bi se roditelju olakšalo, čeka, što bi naš narod rekao “ko te pita za zdravlje”, napisala je na kraju Hrnjić.

Autor: Al Džazira
Izvor: Alo

Podeli tekst: