Pravi muškarac, prema muškarcima, je snažan, odlučan, neustrašiv. On rešava probleme, nosi teret sveta na svojim plećima i ne pokazuje slabost. Zna da popravi slavinu, izmeni gumu, podigne dete visoko u vazduh i spusti ga sigurno na zemlju. Ne kuka, ne plače, ne zove majstora – osim kad baš mora.
Ali žene… Žene bi volele da pravi muškarac zna da sluša. Da ume da kaže: „Razumem te.“ Da popravlja i slavine, ali i raspoloženje. Da ne menja samo gume, već i pelene. Da može da podigne dete visoko, ali i da ga nežno uspava. Da ne beži od reči „volim te“, kao što ne beži ni od odgovornosti.
Prava žena, prema ženama, je jaka, nežna, mudra i strpljiva. Ona je stub porodice, oslonac, vetar u leđa i mirna luka. Može sve – i da radi, i da kuva, i da vaspitava, i da voli, i da razume.
Ali muškarci… Oni bi voleli da prava žena ne mora baš sve sama. Da zna da se osloni na njih, da dozvoli sebi slabost, da ne rešava sve pre nego što oni i shvate da postoji problem. Da bude jaka, ali i da ponekad kaže: „Trebam te.“ Da ne nosi svet na ramenima, već da ga deli s njima.
I tako, dok muškarci i žene zamišljaju jedno drugo, negde između očekivanja i realnosti, vole se, svađaju, mire i zajedno uče šta to zapravo znači biti pravi.
Autor: Goran Janjić
