„Samo da je dete srećno.“
Rečenica koju roditelji izgovaraju s najboljom namerom. Kao želju, molitvu, cilj. Ali šta se dešava kada sreća postane obaveza, a ne stanje koje dolazi i prolazi?
U svetu u kom se stalno govori o pozitivnom razmišljanju, motivaciji i „lepšoj strani života“, roditeljstvo lako sklizne u zamku toksičnog optimizma – ideje da su negativne emocije nešto što treba brzo popraviti, potisnuti ili preskočiti.
Kada sreća postane zadatak
Dete padne, razočara se, posvađa sa drugom. A mi kažemo:
-
„Ma nije to ništa.“
-
„Ajde, osmehni se.“
-
„Nema razloga da budeš tužan.“
-
„Gledaj lepo, sve je u redu.“
Poruka je suptilna, ali jasna: Ovo što osećaš nije u redu. Trebalo bi da se osećaš drugačije.
Dete tada ne uči kako da razume i obradi emocije, već kako da ih sakrije. Ne zato što želi, već zato što misli da mora.
Mi protiv njih – kako i najmanja podela menja ponašanje dece
Toksični optimizam ne znači biti loš roditelj
Važno je ovo reći naglas: Toksični optimizam ne dolazi iz nemara, već iz ljubavi i straha.
Roditelji žele da:
-
zaštite dete od bola
-
ohrabre
-
podignu samopouzdanje
- Advertisement -
Problem nastaje kada se poruke nade pretvore u poruke negiranja emocija. Jer tuga, ljutnja, strah i razočaranje nisu greške u razvoju – one su deo emocionalnog sazrevanja.
Kaži seki ”izvini”. Odmah. Ili kako decu učimo da budu licemeri
Kako pritisak na sreću stvara anksioznost
Kada dete odrasta uz osećaj da mora:
-
da bude nasmejano
-
da se brzo „sredi“
-
da ne pokazuje slabost
ono počinje da veruje da:
-
nešto s njim nije u redu kad nije srećno
-
emocije moraju da se kontrolišu, ne razumeju
-
vrednost zavisi od toga kako se oseća i ponaša spolja
Takva deca često postaju:
-
preosetljiva na neuspeh
-
sklona krivici zbog „loših“ osećanja
-
anksiozna, jer stalno pokušavaju da ispune očekivanje – čak i tuđe raspoloženje
Srećno dete nije stalno srećno dete
Emocionalno zdravo dete je ono koje:
-
sme da bude tužno bez straha da će razočarati
-
zna da je u redu biti ljut
-
veruje da su roditelji tu i kad nije „lepo raspoloženo“
Umesto „Samo da bude srećno“, možda je zdravija želja:
„Samo da zna da su sva njegova osećanja dozvoljena.“
Šta možemo drugačije
Ne treba da ukinemo optimizam – već da ga uravnotežimo.
„On je dobar kad hoće“ – zašto deca nisu „dobra“ ili „loša“
Umesto:
-
„Ma nije to strašno.“
probajmo: -
„Vidim da ti je baš teško.“
Umesto:
-
„Biće sve u redu, nemoj da brineš.“
probajmo: -
„Razumem da te brine. Hajde da pričamo.“
Umesto popravljanja emocija – nudimo prisustvo.
Jer deci ne treba roditelj koji će ih stalno oraspoložiti, već roditelj koji će ostati uz njih i kad nisu srećna.
Na kraju
Sreća nije stalno stanje, već trenutak. A detinjstvo nije niz lepih osećanja, već prostor u kom se uči kako se sa svim osećanjima živi.
Kada detetu damo dozvolu da ne mora uvek da bude srećno, dajemo mu nešto mnogo važnije – sigurnost da je voljeno i kad je ranjivo.
