Život u gradskoj sredini doveo je do otuđenja ljudi od prirode i životinja. Međutim, kad pogledamo svet oko sebe, videćemo decu koja maze ulične životinje, hrane ih, prave im kućice i pokrivaju…
Filmovi sa kućnim ljubimcima izazivaju prijatne emocije kod svih članova porodice (npr. „Betoven“), imaju divnu poruku i lepo oslikavaju značaj i vezu između životinja i ljudi. One decu spašavaju i „vade“ iz nevolje, osećaju, deca ih neguju, komuniciraju sa njima… Emotivna veza i želja da se zaštiti bespomoćno biće postoji, bez sumnje. I želja da ih imaju u svojoj kući.
Kućni ljubimac je ogromna sreća i zadovoljstvo za celu porodicu. Postaje njen član, okuplja porodicu, prijatelje, komšije…Briga oko mace ili kuce smiruje , spušta napetost, jer članovi porodice imaju zajedničko zavisno biće koje zahteva angažovanje, ali i pruža bezuslovnu ljubav.
Uvođenje kućog ljubimca (psa, mačke,papagaja, ribice, kornjače, zeca..) bi trebalo da bude stvar dogovora cele porodice.
Pre nabavke živog bića neohodno je da se svi članovi informišu preko knjiga ili interneta o karakteristikama životinje, njenoj naravi i odnosu prema deci, punoj veličini kad poraste, negovanju, ishrani, navikama, kao i da budu sigurni u bezdednost deteta…
Važno je da se napravi strategija oko nege kućnog ljubimca kao i proračun oko materijalnih troškova hranjenja, vakcinisanja, lečenja, jer se pokazalo da impulsivna kupovina za praznike ili rođendane donosi više štete nego koristi, naročito ako životinja mora da se ukloni nakon izvesnog vremena. Deca takve situacije teško razumeju.
Zato nabavka kućnog ljubimca nosi odgovornost, ali i uči odgovornosti dece. Roditelji daju primer kako se odgovorno odnosi prema ljubicima, a istovremeno moraju biti svesni da se deca odgovornosti ne uče preko noći, već da je to proces koji se razvija od detinjstva (u etapama koje prate sazrevanje ličnosti). Očekivanja da ce dete postati odjednom odgovorno zato što ima životinjicu bi bilo moglo da dovede do nepotrebnih sukoba. Zato strpljivo, davanjem instrukcija, uz plilagođavanje uzrastu deteta…
Amy Treasure
Kućni ljubimci uvećavaju samopoštovanje dece.
Kada uvidi da se razvija odnos između njega i životinje, da ga ona sluša, pozitivno reaguje, razume, dete gradi pozitivnu sliku o sebi i oseća se moćno i veliko. Dobija mogućnost da i ono nekoga uči i postavlja pravila ponašanja. Istovremeno se razvija i empatija, tj.saosećanje kada je nešto muči, jer je ona bespomoćno biće koje zavisi od drugih. Kada deca uoče da lepo vode računa o ljubimcima, njihovo samopouzdanje raste.
Ljubimac je uvek tu za njih, posvećen, otvoren za igru i maženje. Nikada nije konkurencija, ne prosuđuje njihovo ponašanje, ublažava stres i smanjuje agresivnost. Dete nikada nije samo, naročito jedinci. Životinjica popunjava prazninu, „razume“ dete, maženjem neverbalno komuniciraju, a i verbalno. Dete može da se žali, traži utehu, ljuti. Postoji reciprocitet, ona bezrezervno daje…
Kroz odnos sa ljubimcem dete poboljšava i odnos sa okolinom, postoji tema za razgovor sa drugom decom, razlog da se izađe napolje… Posebno je to važno za stidljivu decu, koja se teško „otvaraju“ prema drugima. Ljubimac postaje „most“ za lakše stupanje u razgovor, jer je lakše pričati o mezimcu nego o sebi. Uz ljubimca se lakse prevazilaze gubici, tuge i brige. U kontaktu sa ljubimcima stres je manji u odnosu na vršnjake i odrasle, ali ne treba zaboraviti da mezimac ne može da zameni drugarstvo i druzenje.
Uz kućnog ljubimca deca postaju odgovornija, zrelija, samopouzdanija, imaju više empatije za druge, otvorenija, druželjubivija, lakše prevazilaze stresne situacije, sopstvene tuge i gubitke, okupljaju porodicu dok vode brigu o njima, utiču na snižavanje napetosti i tenzije.
Marijana Petrović, spec.med.psihologije
Izvor: Moj pedijatar
