SeNa kraju predavanja profesor je pitao onaku, usput, iz navike: „Ima li pitanja?“ ne očekujući nikakvo pitanje. Trenutni muk narušilo je pitanje jednog studenta.
„Profesore, koji je smisao života?“
Neki od studenata koji su već izlazili samo su se osmehnuli na kolegino pitanje i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo posmatrao studenta pitajući se da li je pitanje bilo ozbiljno ili samom neka šala.
Shvatio je da je student ipak ozbiljno postavio pitanje, pa mu je rekao: „Odgovoriću Vam.“
Posegnuo je u džep i izvukao novčanik iz kog je izvadio komadić ogledala veličine novčića.
Potom je započeo svoju priču:
„Bio sam dečak za vreme rata. Jednog sam dana na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram. Uskoro sam shvatio da pomoću tog komadića ogledala mogu sunčevu svetlost usmeriti u neka mesta i uglove u koje sunce nikad nije moglo dopreti: u duboke jame, u tamne prostorije na severnoj strani zgrada…
Kada sam odrastao shvatio sam da to nije bila samo igra već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu. Jer i ja sam samo delić jednog ogledala koje ne poznajem u celosti i svoj njegovoj veličini. Ali s onim što imam i što mislim da jesam mogu uneti bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti u tamne i skrivene kutke ljudskog srca i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno.
Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda će se potruditi da urade isto – da unesu svetlo tamo gde ga nema.
Eto, u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svetlosti pokazao put.“
Robert Fulgum/preuzeto sa interneta
