Slikovnicom Besne gliste i popularnim serijalom o Duhu Duletu autorka Jasna Brkić uspeva da istovremeno nasmeje i dirne – i decu i roditelje. U središtu priča su emocije koje deca često ne umeju da izraze i prve čitalačke muke koje se, uz malo duhovitosti i podrške, mogu pretvoriti u pravu pustolovinu. Sa autorkom smo razgovarali o značaju slikovnica, učenju putem igre i o tome zašto ponekad i duhovi imaju tremu.
Vi ste pisac koji radi u dečjoj biblioteci, pa ste prava osoba koja nam može objasniti zašto su slikovnice toliko važne za dečji razvoj.
Autori slikovnica imaju veliku odgovornost – oni su ti koji deci otvaraju vrata sveta književnosti. A u kojoj meri će ta vrata biti otvorena, zavisi od kvaliteta slikovnice. Prvi dodir s pričom, knjigom, jezikom dete ostvaruje upravo putem slikovnica. Iz njih deca ne samo da uče reči i pojmove već zahvaljujući njima počinju da razumeju osećanja, odnose i pravila. Dobre slikovnice ne podilaze deci već im nude prostor za razmišljanje, igru i rast. One imaju moć da nasmeju dete, da ga umire, da pokrenu pitanja. U njima je važan i estetski momenat – ilustratori su ravnopravni partneri u stvaranju priče jer dete često prvo „čita“sliku.
U biblioteci slikovnice stoje u posebnim korpicama da bi deci bile nadohvat ruke. Važno je da roditelji i bibliotekari podstaknu dete da i ono samo odabere šta će poneti kući. To je prvi siguran korak ka samostalnom čitanju i razvijanju čitalačkog ukusa.
Kada roditelj i dete zajedno otvore slikovnicu, to nije samo čitanje – to je zajedničko vreme, pažnja i bliskost.
Šta vas je podstaklo da napišete svoju prvu slikovnicu – Besne gliste?
Već niz godina vodim radionice pripovedanja priča u Dečjem odeljenju Biblioteke grada Beograda. Slikovnice su moj glavni alat i biram ih s velikom pažnjom, uvek tražeći onu koja će podstaći razgovor, probuditi maštu i izazvati osećanja. S vremenom sam sve jasnije uviđala koliko je teško napisati dobru slikovnicu. Potrebno je odabrati adekvatnu temu, pronaći pravu meru u tekstu, u sve to utkati poruku ali tako da ne zvuči didaktično, u čemu od velike pomoći može biti duhovitost u kazivanju. Uz to, treba ostaviti prostora i za ilustracije, takve koje neće objašnjavati ono što je rečeno već otvarati dodatna značenja.
Želja da se i sama oprobam u pisanju slikovnice došla je iznebuha. Bilo mi je jako zabavno dok sam pisala. Slike u mojoj glavi smenjivale su se kao u crtanom filmu – jasne, ekspresivne, dinamične, baš onakve kakve ovaj format traži. Poseban trenutak za mene je bio kada je priča dobila svoj vizuelni izraz. Ilustratorka Katja Klimova je savršeno osetila duh priče i stvorila likove koji su smešni i potpuno jedinstveni. Njene ilustracije dale su priči dodatni sloj humora i značenja.
Pišući slikovnicu, učila sam kako da mnogo kažem s malo reči – i da ostavim prostor i za crtež i za dečju maštu. Baš zato mi je ceo taj proces bio toliko uzbudljiv.
O čemu govore i šta nam poručuju Besne gliste?
To je priča o malom glistiću Eustahiju koji jednog jutra ustane nervozan i sve mu smeta – gladan je, a mama još spava; neće da čita sam, dosadno mu je, ništa ne želi. Neprijatne situacije se ređaju, a frustracija u njemu narasta sve dok na kraju ne dođe do pravog izliva besa – Eustahije počinje da se bacaka po podu, batrga i na kraju se bukvalno uveže u čvor.
Mala deca često ne mogu da verbalizuju svoje emocije i potrebe, pa pribegavaju izlivima besa kao načinu na koji izražavaju frustraciju. Iza takvog ponašanja često stoji opravdan, ali nedovoljno vidljiv razlog, i to je ono na šta sam ovom slikovnicom želela da skrenem pažnju. Moje Besne gliste pomažu odraslima da prepoznaju izražavanje ljutnje kod dece, a deci da se sa tim osećanjem nose. U priči nema kazne ni moralizovanja – samo nežna podrška i podsećanje na strategije koje mogu pomoći u trenucima kad nas preplave emocije. Osećala sam veliku odgovornost prema deci i roditeljima jer se bavim osetljivom temom, pa je slikovnica nastala uz konsultaciju sa mojom prijateljicom koja radi kao psihoterapeut.
Da zaključim: Besne gliste su nastale iz potrebe da se čuje dečji glas i onda kad je neprijatan i buntovan. Želela sam da progovorim o emocijama koje odrasli često ignorišu ili ućutkuju, a koje su u detinjstvu snažne, stvarne i zaslužuju pažnju.
Prošle godine ste započeli serijal o duhu Duletu, a ovog leta je već izašla četvrta knjiga. Kojim temama se bavite u ovim knjigama i odakle ideja da duh bude glavni junak?
Dule je jedan vrlo radoznao i beskrajno simpatičan duh koji stanuje u kući sedmogodišnje Sare, i to, naravno, u potpunoj tajnosti. Voli da se šali i priča priče, ali je njegovim drugarima duhovima dosadilo da ih slušaju. Zato je odlučio da ih zapiše, ali avaj, Dule ne zna slova. Ipak se snalazi i počinje da uči slova uz Saru, koja je krenula u prvi razred. To je sadržaj prve priče. Kada je savladao sva slova, u drugoj knjizi pokušava da napiše sastav i sve mu je to jako zanimljivo. Iako je nevidljiv, Dule ima mnogo toga da kaže – i stalno pokušava da se uključi, ponekad na pomalo neobičan način. U trećoj knjizi ga je gricnula savest zbog nečega što je uradio jer sam smatrala važnim da istaknem temu ispravnog postupanja i razvijanja empatije kod malih čitalaca, što je podjednako važno kao i učenje slova. U četvrtom delu Sara i Dule se upoznaju.
Kako nam roditelji često traže knjige uz koje deca mogu da vežbaju čitanje, došla sam na ideju da se oprobam u pisanju baš takvih knjiga. Zovem ih knjige sa misijom. Izbor glavnog junaka je bio lak jer je duh Dule moj zamišljeni drugar iz detinjstva. Kako sam rasla, on se smanjivao, ali nikada nije potpuno nestao. I evo ga sada, vratio se na velika vrata. Izronio je iz sećanja, smestio se na stranicama knjige i pomogao mi da pokažem deci da je učenje uz igru i podršku mnogo lakše.
Šta nas očekuje u novoj priči i možemo li se nadati nastavku?
U novoj priči Dule pokušava da uspostavi kontakt sa Sarom i da joj se na svoj način izvini i kaže da je on napisao sastav koji je pročitala. Pojavljuju se poruke bez potpisa, tajanstveni tragovi i pitanje da li će ga Sara konačno videti! Svaka priča o Duletu znači novu avanturu, ali i osvajanje još jednog stepenika u čitanju. Kraj knjige najavljuje početak nove avanture. Biće još knjiga jer Dule ima još mnogo toga da nauči — a i da nas nauči.
Deci kog uzrasta su namenjene knjige iz ovog serijala?
Knjige o Duhu Duletu namenjene su deci koja se osamostaljuju u čitanju, a to je uzrast od 6 do 8 godina. Tada deca prave prve, često nesigurne korake u svetu knjiga, i jako je važno da osete da mogu, da im je čitanje dostupno i da se u njemu može mnogo uživati.
U tom uzrastu deca imaju bogatu maštu, ali još uvek nedovoljno razvijenu čitalačku izdržljivost. Zato je važno da se u priči nešto dešava od samog početka, da likovi budu jasni, bliski i duhoviti, i da se radnja razvija malim koracima koje dete može da prati. Trudila sam se da priče budu duhovite i tople, a teme bliske deci tog uzrasta: nesigurnost u pisanju, trema, želja za iskazivanjem, prijateljstvo. Na kraju svake knjige nalaze se pitanja i zadaci koji pomažu deci da bolje razumeju tekst, a ujedno i da se zabave.
Jezik slikovnice treba da bude jednostavan, ali ne pojednostavljen do kraja – deca vole da nauče novu reč, pogotovo ako im je kontekst zanimljiv. Font treba da bude krupan i jasan, razmaci između redova malo veći, a rečenice kratke i pregledne.
Dule je zamišljen kao dečji saputnik na putu savladavanja slova – nevidljivi drug koji pravi nestašluke, uči uz Saru, greši i trudi se. Uz njega deca vide da nisu sama u svojim dilemama – da čak i jedan duh ima tremu kada treba da nešto napiše.
