Bebe razumeju apstraktne ideje pre nego što nauče reči.
Mnoge ljudske ideje i ne postoje bez reči. Za većinu nas, teško je zamisliti život bez jezika.
Gotovo svi ljudi uče svoj prvi jezik kao deca i ne pamte sebe pre tog trenutka, amnezija u detinjstvu se smanjuje oko četvrte godine, kada deca obično prilično dobro govore. Retki izveštaji o onima koji su prvi jezik naučili u odraslom dobu sugerišu oštru granicu koja deli njihov život na dva potpuno različita dela.
Ipak, očigledno postoji neki oblik mišljenja pre jezika. Pitajte bilo kojeg roditelja o njihovoj bebi, i verovatno ćete čuti kako je pametna i sve razume.
Ali šta tačno bebe mogu da razumeju pre nego što počnu da govore, ostaje predmet rasprave.
Koliko daleko može ljudsko mišljenje da ide bez reči?
To pitanje je važno ne samo zato što želimo da saznamo više o našoj deci, već i zato što je odnos između jezika i uma jedno od najvažnijih pitanja našeg vremena, jer je u središtu rasprave o veštačkoj inteligenciji.
Naravno, postoji mnogo stvari koje bebe pre nego što nauče jezik ne mogu da urade. Na primer, do 18 meseci, većina njih ne može da prepozna sebe u ogledalu. Klasičan primer je A-nije-B zadatak. Eksperimentator sakriva igračku na mestu A, do koje beba može da dođe, i beba je uspešno uzima. Zatim, eksperimentator premesti igračku na mesto B dok beba gleda. Međutim, većina beba mlađih od godinu dana i dalje traži igračku na mestu A, jer nije sposobna da obradi misao da se mesto promenilo.
Ali ponekad beba može da vas iznenadi. Na primer, mnogi jezici imaju neobično povezivanje između okruglih oblika i „okruglih zvukova“. Reči koje opisuju glatke, okrugle stvari obično zvuče okruglo: na primer, lopta; dok reči koje opisuju šiljate stvari često zvuče oštro: bodlja, nož, klešta.
Mislili biste da je ovo kulturno: dok učimo jezik, učimo da povežemo njegove zvuke sa značenjima, pa reči koje opisuju oštre predmete počinju da zvuče oštro. Ipak, bebe imaju iste asocijacije pre nego što znaju šta su noževi ili klešta. Ovo bi moglo biti povezano s asocijacijom između zvuka i oblika usana koje proizvode taj zvuk, a sama asocijacija može biti urođena ili naučena vrlo brzo nakon rođenja.
Ovaj primer pokazuje kako istraživanja o prelingvalnom može da nam otkrije koji delovi naše kognicije potiču iz kulture, a koji iz biologije.
Nova istraživanja laboratorije Jean-Rémy Hochmanna u Lionu pokazuju da je kognicija prelingvalnih beba složenija nego što mislimo. Očigledno postoje znakovi gramatike pre nego što se pojave reči – osnovna gramatika apstraktnog mišljenja. Studija je pokazala da bebe dodeljuju jednu od dve uloge ljudima u određenim aktivnostima (ljubljenje, udaranje, pomaganje) — agenta ili pacijenta, i iznenade se kada se ove uloge neočekivano preokrenu. To je ekvivalentno dodeljivanju rečima u rečenici uloge subjekta i objekta.
Dakle, na osnovu ovoga, moglo bi se reći da je ideja „subjekta“ i „objekta“ ugrađena u naš mozak na dubljem nivou nego što su reči. Verovatno postoji mnogo drugih ideja koje su slične prirode.
Noam Chomski, je smatrao da je ono što nazivamo „jezikom“ eksternalizacija urođene kognicije. Prema ovom stanovištu, reči, odnosno ono što učimo iz kulture, popunjavaju već postojeću strukturu mišljenja, koja ne zavisi od kulture, već od gena i evolucije.
Chomski je tvrdio da jezik nije namenjen za komunikaciju, već za mišljenje.
Moglo bi se reći da postoji „komunikacijski jezik“—gramatika plus reči, koji koristimo za razmenu misli s drugima—i jezik o kome je Chomski govorio koji je šira, apstraktna gramatika kognicije koju koristimo interno. Bebe još nemaju komunikacijski jezik.
Utvrđivanje tačno gde se povlače granice između ova dva oblika jezika je ključni zadatak za neuronauku. Moguće je da veliki deo našeg unutrašnjeg sveta potiče ne iz kulture, kao što bi se moglo očekivati, već iz fizičkih, bioloških faktora.
Ako se to pokaže tačnim, veštačka inteligencija, koja nema ovu povezanost s fizičkom stvarnošću, bila bi suštinski nedovoljna u poređenju sa ljudima.
Sa druge strane, ako većinu našeg shvatanja sveta stičemo iz reči, onda možda AI na kraju može dostići, pa čak i nadmašiti naše razumevanje stvarnosti.