Psiholozi su na Novom Zelandu pratili 1.000 dece iz grada Danidina od 1972. godine kako bi otkrili faktore iz detinjstva koji imaju najveći uticaj na njihov razvoj i život kasnije, kada odrastu.
Ispostavilo se da kasniji uspeh nema baš mnogo veze sa obrazovanjem, umrežavanjem odnosno sticanjem kontakata ili radnom etikom. Umesto toga, naučnici su utvrdili da mnogo veći usticaj ima nešto drugo – najuspešnije odrasle osobe su one koje su tokom odrastanja pokazivale više samopouzdanja od svojih vršnjaka, imale visok nivo discipline i emocionalne inteligencije.
Naučnici o skupu ove tri karakteristike govore kao o emocionalnom koeficijentu ili prosto emocionalnoj inteligenciji (EQ).
Osobe koje imaju veću emocionalnu inteligenciju pokazuju i više empatije, imaju pozitivniji stav, donose informisanije odluke i lakše priznaju kada greše, prenosi nypost.com.
S druge strane, deca sa niskim EQ imaju manje šanse da budu materijalno uspešna kada odrastu. Kako su saopštili naučnici, oni imaju veće šanse da do svojih tridesetih godina imaju niža primanja, loše navike u trošenju, a manja je i verovatnoća da će imati neku ušteđevinu, svoj dom ili da će u nešto ulagati novac.
Procene EQ učesnika studije su vršene u redovnim intervalima tokom celog detinjstva, u uzrastu od tri, pet, sedam, devet i 11 godina, posmatranjem ponašanja dece, intervjuisanjem njihovih roditelja i sprovođenjem anketa sa njihovim nastavnicima.
Utvrđeno je da postoji snažna veza između sposobnosti deteta da redovno tumači i kontroliše svoje emocije i njegovog budućeg profesionalnog uspeha u odrasloj dobi.
„Sva deca ponekad imaju problem sa samokontrolom, ali oni koji imaju nizak EQ pokazali su lošu samokontrolu u različitim situacijama i godinama“, objasnili su naučnici sa Univerziteta Otago za časopisu American Scientist.
Naučnici su takođe istakli da visok EQ može da bude važan faktor na radnom mestu, da utiče na to koliko dobro zaposleni sarađuju i komuniciraju sa svojim kolegama na poslu.
Emocionalna inteligencija se razvija još u detinjstvu, najviše uz pomoć bliskih, odraslih osoba u okruženju koje podstiču komunikaciju, prihvataju svoje emocije i otvoreno i iskreno govore o svojim problemima.
Izvor: Moj pedijatar
