Još ne znaju da plivaju i da se okupaju sami, ali imaju dres sa prezimenom i uče engleski. Čast izuzecima, koji teško opstaju na pijaci trenerskih i roditeljskih ambicija.
Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da “ispuni sav svoj potencijal”, i roditelj strahuje da će, eto, “čistiti ulice”?
Marijana je toliko zaokupljena ciljem da zadovolji svoje roditelje da je sada njena želja za novim saznanjima ugušena stalnom potrebom za potvrđivanjem u očima drugih ljudi, kroz ocene.
Roditelji veoma često greše kada decu uslovljavaju uspehom u školi, umesto da ih na bolji način podrže i motivišu. U čemu to roditelji najčešće greše?
Ne želim da je stavljam na tabelu, da joj upisujem poene. Da je merim za druge, da je upoređujem sa bilo čijim detetom. Jer njena posebnost za mene je samo u tome što je moja.
Po pravilu, sve počinje klasičnom frazom: „moje dete jednostavno neće“ ili „njega ništa živo ne interesuje“. Stvarno?
Većina roditelja ne želi da prizna, a još manje da poradi na sebi i svojim nedostacima već traži od psihologa da ispravi detetovo ponašanje
Mnogo roditelja jednostavno obožava da se petlja u posao učitelja.
To su deca koja neprestano žive sa podsećanjem da svojim roditeljima imaju da zahvale što su živi i da će jednog dana i oni o njima morati da brinu.
Citiraću moju mentorku: “Za dete koje do 3.razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju.”
