Ne želim da je stavljam na tabelu, da joj upisujem poene. Da je merim za druge, da je upoređujem sa bilo čijim detetom. Jer njena posebnost za mene je samo u tome što je moja.
Po pravilu, sve počinje klasičnom frazom: „moje dete jednostavno neće“ ili „njega ništa živo ne interesuje“. Stvarno?
Većina roditelja ne želi da prizna, a još manje da poradi na sebi i svojim nedostacima već traži od psihologa da ispravi detetovo ponašanje
Mnogo roditelja jednostavno obožava da se petlja u posao učitelja.
To su deca koja neprestano žive sa podsećanjem da svojim roditeljima imaju da zahvale što su živi i da će jednog dana i oni o njima morati da brinu.
Citiraću moju mentorku: “Za dete koje do 3.razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju.”
Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dete “uspe u životu”.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da “ispuni sav svoj potencijal”, i roditelj strahuje da će, eto, “čistiti ulice”? Da li je rešenje u strogoći ili u pronalaženju odgovora na pitanje zbog čega je to tako?
Dr Đorđe Ćurčić, psihijatar i jedan od priznatih sportskih psihologa Srbije objašnjava kako bi roditelji trebalo da se ponašaju prema svojoj deci koja se bave sportom
