Citiraću moju mentorku: “Za dete koje do 3.razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju.”
Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dete “uspe u životu”.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da “ispuni sav svoj potencijal”, i roditelj strahuje da će, eto, “čistiti ulice”? Da li je rešenje u strogoći ili u pronalaženju odgovora na pitanje zbog čega je to tako?
Dr Đorđe Ćurčić, psihijatar i jedan od priznatih sportskih psihologa Srbije objašnjava kako bi roditelji trebalo da se ponašaju prema svojoj deci koja se bave sportom
Otkud tako nerealni zahtevi koje roditelji postavljaju pred decu i potreba da im se strogo strukturira slobodno vreme te gde je nestala dobra stara dokolica?
Deca su nam i zlatna, kakvi smo mi
U jednom trenutku sam išla istovremeno na folklor, u muzičku, na engleski, glumu i u regularnu školu
Kao rezultat toga deca će se osećati kao da njihovi roditelji nisu zadovoljni s njima.
Mi smo ti koji predstavljamo uzore deci. Ako mi ističemo da je neophodno od ranog uzrasta znati reč stilista i da će nas drugi više voleti ukoliko sakrijemo sve svoje fizičke mane, onda ih učimo da „budi svoj” zapravo znači „budi takav da te svi vole što više”. Izjednačavamo ljubav prema sebi sa pažnjom koju dobijamo od drugih, kaže psiholog Jovana Trbojević
