Ovog septembra neko će se prvi put susresti sa školom, neko će se vratiti u nju.
Neko će biti ispunjen uzbuđenjem pred ulazak u nepoznato, neko će sa nestrpljenjem čekati da se vrati u poznati ambijent, a nekom će proraditi nelagoda zbog istog.
Škola jeste mesto gde se usvajaju znanja iz predmeta po utvrđenom planu i programu, ali ne možemo i ne smemo zaboraviti ključna životna iskustva koja se stiču upravo u školi i to u jednom od najosetljivijih perioda razvoja ličnosti. Ta iskustva ne poznaju nikakav plan i ne drže se bilo kakvog programa.
Svako dete u školu donosi prtljag pun onoga što je ponelo od kuće. I to nisu samo knjige, domaći zadaci i užina, već i vaspitanje, sistem vrednosti i, u velikoj meri, reprodukcija viđenog načina ponašanja.
Neko dete i od kuće dolazi sa brigama.
Drugo čeka da se vrati u svoj sigurni prostor.
Neka deca vole da se druže i jedva čekaju zvono za odmor, druga s nestrpljenjem čekaju početak časa jer tada su bezbedni.
Senzibilan pedagoški pristup prosvetnih radnika je ideal koji se često ističe i kojem, uistinu, treba težiti. Ipak, u praksi to nije uvek prisutno, a nekada nije ni lako postići.
Vaspitno-obrazovni sistem je toliko preopterećen da je fokus sa ove dve društevno važne funkcije pomeren u jednu stranu. Pažnja je usmerena na obrazovanje dok se težište vaspitne funkcije prebacuje sve dominantnije na porodicu. To i ne bi bilo problematično da opšti društveni kontekst nije takav da se obaveze pretežno svode na obezbeđivanje materijalnih dobara, a da se vrednosni aspekti društvenog funkcionisanja, među kojima je vaspitanje jedno od fundamentalnih, ne nalaze u nekom međuprostoru nedefinisane nadležnosti.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
U takvom ambijentu, sudeći prema izazovima poput maloletničke delinkvencije, vršnjačkog nasilja i drugih negativnih društvenih pojava prisutnih među pripadnicima školske populacije, brojna djeca nemaju adekvatno društveno usmerenje.
U tom vakuumu odgovornosti nekada se ne snalaze ni roditelji, ni prosvetni radnici, a posledice toga osećaju deca. Jedni kroz nemogućnost pravilnog i društveno prihvatljivog artikulisanja svojih potreba, želja, strahova i nezadovoljstva, a drugi kroz trpljenje raznih oblika nasilja i nepronalaženje načina da se samostalno odupru tome.
Za adekvatno delovanje ključno je prepoznavanje i jednog i drugog, a to podrazumeva uključenost i senzibilnost, prvenstveno roditelja, ali i nastavnog kadra i pedagoško-psihološke službe.
Neka deca neće prijaviti problem jer neće ni prepoznati da ga imaju. Druga će ćutati zbog straha. Neka zbog stida. Zato prepoznavanje, a potom i reagovanje od strane odraslih ima nemerljivu važnost.
Škola jeste ustanova u kojoj se usvajaju znanja od značaja za buduće profesionalne aktivnosti, ali i mesto u kojem se stiču socijalne veštine koje imaju jednaku važnost za budući život svakog pojedinca.
Pritom, psihološki aspekti i moguće posledice dešavanja na planu socijalne interakcije u osetljivom preadolescentskom i adolescentskom uzrastu ne smeju se zanemarivati i moraju se tretirati uz dužnu pažnju.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Sistemsko delovanje na ovom planu je ključno!
Septembar treba da bude mesec radosti zbog povratka u društvenu sredinu koja ceni različitosti, neguje ravnopravnost i podstiče individualne potencijale.
U to ime, srećan početak školske godine svim školarcima.
