Psiholog je redovno posećivala časove prvog i drugog razreda obične moskovske škole. Ćutke je sedela u zadnjoj klupi, objasnivši učitelju da će posmatrati ponašanje dece. U stvari, nju je interesovalo koliko puta i na kakav način he ce učitelj obratiti odličnim” i nedovoljnim” đacima (za ove potrebe u svakom razredu je bilo izdvojeno 3-4 učenika).
Ovaj beogradski učitelj je pred raspust svojim đacima u knjižice stavio pismo u kom im poručuje šta je najvažnije da urade preko leta:
Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega.
Toliko joj nedostaju učenici da je isplela lutke, a onda ih poklonila svakom đaku
Roditelji, budite iskreni pa odgovorite sebi zašto šaljete djecu u školu?
Mešaju se u ocenjivanje, boju zidova u učionicama, prete, podnose prijave, traže kopije radnih knjižica nastavnika i finansijske planove…
Đaci beže sa časova, često kasne, a nastavnici loše prenose znanje: Ministartvo prosvete o razlozima za loše rezultate naših đaka na PISA testu.
U prvim školskim danima početkom septembra roditelji počinju da brinu zbog prevelike težine đačke torbe.
Uzroci socijalne anksioznosti uglavnom su strahovi od procene drugih, neprihvatanja i odbacivanja, kako u realnom životu, tako i na društvenim mrežama.
Čitajući ove zapovesti ne možemo da se ne zapitamo gde je nestalo vaspitanje duha, čovečnosti i plemenitosti u srpskim školama?!
