Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Letnji raspust… Samo dve reči, a u njima ceo jedan svet. Svet u kome vreme teče sporije, dani su duži, a smeh odzvanja sa igrališta, dvorišta, reka i mora.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Često čujemo da današnja deca nemaju strpljenja. Teško čekaju, brzo odustaju kada nešto ne ide, dosada im je gotovo nepodnošljiva, a ono što žele – žele odmah. Piše Nataša Drageljević, vaspitačica i direktorica PU "Mala škola" u Sremskoj Kamenici
Dečija nedelja je prilika da se glas dece čuje glasnije. Da ih pitamo šta ih raduje, šta ih plaši i šta bi želela da odrasli bolje razumeju. A zatim da njihove odgovore ponesemo sa sobom i kada se završe priredbe, radionice i svečani programi.
Povodom Dečije nedelje Adrijana Vuković iz humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija podseća da sigurno odrastanje počinje odnosom u kojem se dete oseća voljeno, uvaženo i zaštićeno.
Nekada je dovoljno malo pažnje da upotpunimo nečiji svet.
Učiteljice i učitelji često su prvi vodiči kroz raznolikost društvenih odnosa i izazova. Utoliko je njihova odgovornost veća, a uloga lepša.
Autorka: Marija Bulajić Škuletić
