Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi...već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.
Ono što je najneverovatnije u celoj priči, jeste da je najveći deo predviđenog iznosa namenjen za novu garderobu i obuću, što jasno govori o tome šta bi trebalo da smatramo najvažnijim aspektom školovanja deteta.
Roditelji koji su spremni da uđu u detetovu igru, ne kao vođe, nego kao pažljivi saputnici, postaju saveznici u njegovom emocionalnom svetu. Kroz nežna, otvorena pitanja mogu dobiti uvid u ono što se dete doživljava iznutra.
Kroz upečatljive scene, songove i ples, publika svedoči kako se nerealna, nesvesno nasleđena i često besmislena očekivanja uvlače u porodični i društveni život i oblikuju odnose između baka, mama, ćerki — ali i sinova i očeva.
