Jedan od značajnih razloga je stopiranje osećaja toplog doma, gde su tata i mama zajedno, opušteni, svira muzika, niko ne gleda na sat, miriše nešto lepo za večeru (ne mislim da je to potrebno svaki dan, naprotiv), dolaze gosti, svi idu zajedno u šetnju, na igralište, pa na palačinke…
Sat ne postoji, odmaramo se od njega.
Dva do tri puta nedeljno je u redu, taman da se uželimo naše opuštene atmosfere, ali pet puta nedeljno prekidanje vremena za odmor tačno u minut, vožnja, ubeđivanje ako dete ne želi (jer je to, naravno, previše obaveza za malo, pa i veliko dete) često je put ka potpunom rasturanju porodice. Neprimetno, mama i tata se odvikavaju jedno od drugog, jer su retko zajedno. Stalna trka sa vremenom uvek sa sobom nosi i određenu dozu nervoze. Mi smo samo ljudi, nismo roboti.
A koji je najčešći rezultat?
Detetu do petnaeste godine sve dosadi i neće više ništa. Tada otpor izgleda mnogo ozbiljnije i ukoliko niste stigli od silnih obaveza da napravite sa detetom blizak, topao odnos upadate u veliki problem.
Može se desiti da je dete motorički spretnije, kao posledica te silne “dresure“ (oprostite na izrazu), ali tako doživljavam krađu detinjstva, kojoj smo sve skloniji, jer „u dobroj nameri” gubimo mnogo više.
Od šeste do devete godine sve ostaje isto, samo se dete polako osamostaljuje u okupljanju drugara i odlascima ispred zgrade i slično.
Ok. Poslušali smo i dete upisali na neki od bazičnih sportova, ali dete ni to neće. Jedna od opasnih predrasuda je da sa decom rade samo dobri ljudi. Prvi zadatak nam je da to proverimo.
Kako?
Ukoliko posumnjate na nasilne metode – porazgovarajte sa još nekim od roditelja, raspitajte se detaljnije. Ne mogu Vas posavetovati da verujete diplomi. Nažalost, naš sistem ne meri dobru nameru, niti kulturu komunikacije i sl. pre nego što nekome uruči diplomu.
Važno je da dete nauči da napravi razliku između glasnog govora i vređanja. Kako? Igrajte se „razvrstavanja“ i navodite primere, a dete neka pokuša da prepozna šta je šta.
Primer 1:
„Gledaj napred dok trčičš!“ (ali izgovorite to jako glasno, jer sportski tereni to često zahtevaju) – to je instrukcija.
„ Alooo, jesi li slep, gledaj ispred, ionako se sam o sebe saplićeš, a još si i muva bez glave…!!!“ – to je vređanje.
Primer 2:
„Potrudi se da trčičš brženego na prošlom treningu, da uvek pobediš sebe. Hajde, hajde, brže, brže, možeš, ne odustaj!“ (ali vičite dok to govorite) – to je instrukcija.
„Spor si kao neka babetina, jesi li ti jeo/ jela uopšte danas?! Ajmo puževi sporaći, baš ste prespori, moj deda je brži od vas, svi će vas uvek pobediti…!“ – to je vređanje i nedozvoljen nivo komunikacije nekoga ko je NA POSLU. A trener je na poslu.
Treneri imaju isti cilj, ali je jako važno kako do tog cilja dolaze, jer oni su jak uzor Vašoj deci. Pored obaranja samopouzdanja i stvaranja loše slike o sebi, „lepljenja etiketa“, to je i loš model komunikacije, a deca prepisuju ponašanje svojih trenera u svlačionici u svakodnevnim druženjima. Po pravilu, u klubovima gde je trener niskih sposobnosti komunikacije i sklon vređanju, takva je atmosfera i među decom.
Ni privatno nema razloga za takvu komunikaciju, ali poslovno pogotovo.
Reći će neko da je to naš mentalitet, ali nije u pravu. Ta vrsta komunikacije je iskorenjena iz većine poslovnih i institucionalnih okruženja u Srbiji. Kada Vam je frizer rekao: „Majmune, ne vrti se, hoćeš da ti odsečem uvo?“ Verovatno nikad.
Naučite dete da rečenica: „Ovaj mali ima dve leve noge“, ne može doći u njihov život od ozbiljnog, obrazovanog trenera i dobronamernog čoveka.
Pokušajte da ih naučite da ne shvataju lično uvrede tog tipa. Dakle: „Nije važno šta je rečeno, već KO je rekao“.
Ako smo utvrdili da razlog negodovanja treninga kod deteta nije vređanje od strane odraslih – idemo dalje.
Generalni savet je da gledamo dečije raspoloženje POSLE TRENINGA.
Nikako pre treninga, jer oni tek stvaraju radne navike i kad tad ćeć slobodno vreme iz njihovog ugla biti bolji izbor od treninga. Zar nije i nama često teško da krenemo na trening, ali se posle treninga osećamo super? Tako im i kažite.
Primer: „Sada smo rekli drugarima i treneru da ćeš doći, oni te tamo čekaju. Idemo, a posle treninga ćemo pričati kako ti je bilo i kako se osećaš. Tako ćeš biti zdraviji/zdravija, jači, spretniji, manje ćeš se povređivati kada padneš… i najvažnije, steći ćeš nove drugare. Gledaj sada na treningu sa kim bi se družio/la, pa mi posle kaži koga bi volelo/la da pozovem na igralište za vikend…“
Dete će možda reći : „Baš me briga za sve to“ ili „Tamo niko sa mnom neće da se druži“ ili „Meni je tamo dosadno“ (što najčešće možete prevesti kao „teško“)…Budite potpuno odlučni i smireni: „Ok, razumem, ali siguran/na sam da možeš to da izdržiš. Sad smo se ovako dogovorili, ispoštovaćemo obećanje, a kada prođe ovaj mesec, pričaćemo“.
Oni uglavnom ne znaju kada je kraj meseca. Gledajte im oči kada sa treninga izađu. Neće onesijati baš svaki put jednako, ali sjaja i ponosa na sebe bi moralo da bude.Ukoliko je dete tužno i bezvoljno duži period, vreme je za promenu okruženja. Nekada je to isti sport, ali na nekom drugom mestu. Verbalizujte taj uspeh.
Primer: „Bravo, pobedio/la si sebe. Sada vidiš kako si snažan/a i snalažljiv/a, velik/a si. Mnogo je važno što si uporan/a, ne odustaješ lako… baci pet. Ponosan/a sam. „
Odlomak iz priručnika Podrška detetu koje se bavi sportom – šta to znači, Snežane Golić.
