Nedavno objavljena knjiga Jezičke nedoumice: zablude i mitovi lingviste Pavla Ćosića bila je povod da razgovaramo sa njim o ovom sve prisutnijem fenomenu koji se sreće i na ulici, i u učionici, i u medijima.
"Strašno je, naročito, što su u ovaj projekat uključena i deca i aktivno i pasivno, tako da će ona u sve ovo bespogovorno verovati i mnogo će ih teško biti ubediti da sve ove zvezde ne samo da nisu bile u pravu nego su širile neistine i laži."
U opticaju je mnogo teorija o tome zašto je loše da se psuje pred decom. Navodno, to je verbalno zlostavljanje koje izaziva psihološku štetu, otupljuje osećanja ili podstiče agresivno ponašanje.
To je tuga našeg obrazovnog sistema. Pre oko 20 godina prestalo je učenje srpskog jezika u srednjim školama i jezik se poslednji put uči u osnovnoj školi.
Prvi dan škole pripada i roditeljima. To je trenutak ponosa, uzbuđenja i shvatanja da je dete zakoračilo u novo životno poglavlje. Prirodno je želeti da ga sačuvamo.
Najskuplji ranac nije nužno i najbolji. Pravi izbor je onaj koji odgovara građi vašeg deteta, udoban je, dovoljno lagan i funkcionalan za njegove svakodnevne školske obaveze.
Adaptacija na novu sredinu je proces kroz koji se, u zavisnosti od karakteristika ličnosti, uverenja i vaspitanja, prolazi lakše i sa manje stresa ili ne baš tako lako. Nekako, razvojni period u kom se sa adaptacijama na nove uslove i okolnosti susrećemo prvi put jeste period detinjstva.
Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.
Piše: Samra Dedić
Ovaj članak predstavlja na jednom mestu strategije koje, na osnovu rezultata naučnih studija, obično predlažem, i nadam se da će biti od pomoći i deci i roditeljima.
