Kad najednom sa dna staze ukaza se proleće u zelenom raskošnom ogrtaču, načinjenom od bezbroj zelenih listića. – Živelo proleće! – povikaše hiljade grla...
Galamili, vikali, plakali, ćutali, opet ćemo – na posao, do pekare po kiflu i jogurt, u školu na pismeni iz matematike, na ispit, na letovanje, na trening, planinarenje… opet ćemo da mesimo, da idemo u pozorište, na utakmicu, u nabavku…
Neka deca su nastradala, neka su izgubila svoju braću, sestre, komšije, prijatelje. Važno je da budemo tu za njih, da ih vidimo, osetimo, čujemo i podržimo.
Treba jednom da prestanemo biti saučesnici u zločinima, malim i velikim, lokalnim i nacionalnim, jer to jesmo. Ćutanje je isto što i zločin. Piše: Biljana Vasić