Dragi čitaoci, od septembra nastavljamo našu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute, stručnjake za sportsku psihologiju i unapređenje spoljne podrške na razvojnom putu deteta u sportu. Prva pitanja…
Sa dve drugarice otišli smo u provod i gužvu na igralištu i bazenima prepunim vesele dece, dok su neki pod klimom i uz ekrane pratili 21.vek.
I tako, dođem polako do prave dopune izreke sa početka: “Nije važno šta je rečeno , nego KO je rekao” . To je ta kombinacija za odbranu od otrovnih strela.
Struka nije uspela da odbrani slobodnu igru, pa će to sada biti zakonski regulisano. Neverovatno dokle smo došli, ali jesmo.
Život sa vama je priprema za porodicu, a kolektivne aktivnosti priprema su za poslovno okruženje. Između ova dva sistema je drugarstvo, kao treća kategorija, koja se gradi kroz SLOBODNU igru.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Možemo li verovati u sebe, ako ne radimo na razvoju veština, sposobnosti, celokupne ličnosti? Nedvosmisleni odgovor je NE!
Naš “srećometar”, tokom potencijalno lepog i veselog dana, a sve zbog našeg predviđanja, straha i umora, nije zabeležio sreću.
Informacija i nemoć, u kombinaciji, pretvaraju se, neprimetno, u strah i uvlače se, što se kaže “u kosti”
Tvrdimo da smo deci sve dali, pa moramo paziti da im najvažnije ne oduzmemo: veru u sebe.
