Vakcinacija nije izbor roditelja već pravo deteta

Vakcinacija opa­da zbog ja­kog an­ti­vak­ci­nal­nog lo­bi­ja, manj­ka od­go­vor­no­sti le­ka­ra i ne­do­volj­ne in­for­mi­sa­no­sti ro­di­te­lja

Autor: Marija Brakočević

Imunizacija je jedna od najznačajnijih, najefikasnijih i najefektivnijih mera primarne prevencije. Zahvaljujući njenoj primeni manje je obolevanja od zaraznih bolesti, komplikacija, bolničkog lečenja i smrtnih ishoda, a neke bolesti se iskorenjuju.

Da bi se, kako je još pre tri decenije propisala program Svetska zdravstvena organizacija, bolesti poput tuberkuloze, difterije, velikog kašlja, dečje paralize, tetanusa, malih boginja, držale pod kontrolom, u svetu treba da bude vakcinisano najmanje 95 odsto dece.

U poslednjoj deceniji Srbija se može pohvaliti dobrim obuhvatom be-se-že vakcinom (od 94 do 98 odsto) koja se daje po rođenju deteta, kao i vakcinama protiv difterije, velikog kašlja, dečje paralize, tetanusa koja se primaju u prvoj godini života. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut”, veći problem postoji kod MMR vakcine (male boginje, rubeola, zauške), koju deca dobijaju u drugoj i sedmoj godini: prošle godine primio je 81 procenat dvogodišnjaka – u Vojvodini 89, a u centralnoj Srbiji 78,2 odsto. Stručnjaci poručuju da razloge zbog kojih opada broj vakcinisanih treba tražiti u jakom antivakcinalnom lobiju, nedovoljnoj informisanosti roditelja o značaju imunizacije i manjku odgovornosti nekoliko lekara.

– Mame i tate se informišu preko interneta ili udruženja za neobaveznu imunizaciju koja barataju informacijama koje nisu naučno dokazane. Nemaju poverenje u lekare koji bi trebalo da im razreše dileme i razbiju negativan stav prema imunizaciji. Često su problem i mlađe generacije pedijatara koji, bez obzira na kontinuirane medicinske edukacije, kod roditelja podgrevaju dodatne sumnje neopravdanim odlaganjem imunizacije – naglašava dr Goranka Lončarević, epidemiolog u „Batutu” i napominje da pravo roditelja na izbor ne može da bude iznad prava deteta na zdravlje. Jer, vakcina se, dodaje ona, kao lek koji prolazi najrigoroznije mere kontrole daje zdravoj deci, čak i trudnicama.

Prema podacima „Batuta”, u odnosu na centralnu Srbiju, u Vojvodini je u 2016. za nijansu bio bolji obuhvat imunizacije. Najmanje vakcinisanih beleži se u Nišavskom, Topličkom i Pčinjskom okrugu.

– Tako je bilo u prethodnih pet godina. Granični okruzi zbog čestih migracija stanovništva ka ili sa Kosova, beleže odstupanja i manji obuhvat vakcinisanih – pojašnjava dr Lončarević.

Programom vlade još 2008. uređeno je da se vakcinacija može organizovati i na terenu ali se to u praksi ne događa. Slovo zakona kaže da roditeljska saglasnost nije potrebna za imunizaciju deteta, jer je ona u Srbiji obavezna mera od opšteg interesa i ne može se odbiti.

– U većini zemalja EU imunizacija nije obavezna već preporučena, ali to podrazumeva njenu obaveznost. Jer, ukoliko dete polazi u školu ili odlazi na lečenje, ono mora da ima uredan vakcinalni status. Ako roditelj pak odluči da ga ne vakciniše, a dete oboli troškove lečenja porodica mora sama da plati – podseća epidemiolog.

Dr Lončarević podseća da je Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisano da dete ne može da pohađa predškolsku ili školsku ustanovu ukoliko nije vakcinisano prema kalendaru obavezne imunizacije.

– S druge strane, Zakon o obrazovanju ne osporava pravo na obrazovanje na osnovu vakcinalnog statusa. U našoj zemlji su do pre desetak godina postojale kurirske službe pri opštinama koje su pozive za imunizaciju uručivale na kućne pragove. Danas se takvi pozivi šalju poštom, ali to rade tek poneki domovi zdravlja, oni koji za to imaju novca. Ranije su školska deca imunizovana na terenu. Za to sada nema dovoljno medicinskog kadra. Beležimo i propuštena godišta, a taj problem može da se reši kontinuiranim revizijama kartoteka i organizacijom imunizacije službama na terenu – dodaje dr Lončarević.

Izvor: Politika

“Odbiti vakcinisanje deteta, znači biti zaljubljen u svoje strahove”