Tužna, pretužna priča majke kojoj je beba preminula u stomaku! Ujedno i apel svim roditeljima da prihvate sve neprospavane noći, umor, besmoćnost kao apsolutno vredne osmeha, malenih ruku koje zagrle i radosti koju nam deca pružaju.
Natali Morgan podelila je na Facebooku fotografije na kojima nakon indukovanog porođaja u naručju drži svoju ćerku Elenor Džozefin, čije je srce stalo u 40. nedelji trudnoće.
U svom postu na Facebooku Natali se obratila prijateljima, ali i svima drugima koji će čitati njenu priču.
“Ovo je moja molba. Biće neprospavanih noći, menjanja pelena više puta u jednoj minuti, bljuckanja koje će završiti u vašoj kosi… Svaki put kad se to dogodi, svaki put kad se osećate bespomoćno i želite da pobegne, molim vas, setite se moje priče. “
Noć pre porođaja, osetila je svoju devojčicu kako se javlja i lupka. Kad se probudila, beba se nije pomerala. Proveravajući kućnim fetalnim doplerom, koji meri otkucaje bebinog srca, nije čula ništa.
“Znala sam. Jednostavno sam znala. Nisam želela znati. Želela sam da grešim, ali sam ipak znala”.
U bolnici nakon pregleda i nakon što su sestra i doktor izmenili par nervoznih pogleda, doktor se okrenuo prema Natali i njenom suprugu i rekao: “Žao mi je … nema ničega”.
“Moje telo trebalo ju je štititi, a umesto toga ju je ubilo. Bila sam trudna 40 nedelja i 6 dana.”
Indukovani porođaj, agonija bola!
“Ponudili su mi epiduralnu, ali nisam je mogla prihvatiti. Trebala mi je bol, agonija i muka kao odraz onog što sam osećala u srcu. To je bila najteža stvar koju sam ikada uradila. Borila sam se s nepodnošljivim kontrakcijama … znajući da je to sve ni za šta. Rađala sam mrtvorođenče. Neće biti sreće na kraju koja bi mi pomogla da zaboravim na bol. Bol će, za razliku od moje devojčice, živeti zauvek.
Tada su je konačno, nakon paklenih sati kontrakcija, stavili na moja prsa – predivnu, ali beživotnu. Nije bilo razloga očekivati taj mali prvi plač od nje. Umesto toga, ja sam jecala. Kroz suze sam je molila da se probudi: „Molim te, probudi se devojčice … molim te, probudi se . Zašto nećeš zaplakati za mamu? Molim te, molim te, molim te … samo se probudi“.
„Bila je divna. Bila je savršena na svaki način. Volim je, i praznina koju sam osećala, i još uvek osećam, ne može se opisati. Proveli smo sa njom šest sati.“
Tokom tog perioda, Natali kaže da su napravili stotine fotografija. Došao je i profesionalni fotograf iz “Now I Lai Me Down to Sleep”, organizacije koja fotografiše te prve i poslednje trenutke susreta i oproštaja, i na taj način pružaju dar sećanja roditeljima koji su izgubili dete.
Okupali su je, češljali joj kosu, držali je u naručju, ljubili i govorili joj koliko je vole.
“Stalno sam joj se izvinjavala što sam je izneverila. O, kako sam izneverila svoju predivnu devojčicu.”
Natali opisuje konačni oproštaj.
“Dok sam stajala iznad nje i provodila poslednjih par minuta s njom, krv mi je curila niz noge na pod. Nije me bilo briga – moja materica je plakala. Svaki delić mene je plakao. Gledajući kako je odvoze, slomila sam se. Moj život završio se tada i tamo. Odvezli su me iz bolnice i vrištala sam celim putem “.
Na kraju svog potresnog pisma Natali ima poruku za sve.
„Sve što sam rekla je iz ovog razloga: moja materica, moje srce i moje ruke su prazne!
Biće mnogo vas koji imate ili ćete imati bebe. One će plakati kada želite da ih spustite, plakaće i sa razlogom i bez.
I verovatno ćete i vi plakati jer ćete se osećati sluđeno, isrpljeno, bespomoćno. Želećete samo malo vremena bez bebe, da se odmorite, naspavate.. Znam sve, jer sam to prošlla sa sinom, ali na žalost nikada neću i sa ćerkom proći.
Zapamtite, dok ste budni noću držeći svoju bebu i moleći je da zaspi, ja sam budna jer je nemam. I sve na svetu bih dala da da imam bebu koja će imati grčeve, bljuckati, vrištati čim pokušam da je spustim, praviti mi ragade na dojkama, držati me budnu noćima. Umesto toga, imam epiziotomiju, prepune bolne grudi bez bebe koja bi sisala, opušten stomak, praznu matericu, i krvariću ko zna koliko još dugo. Kao da njena smrt pre rođenja nije bila dovoljno traumatična, tu su i dalje postpartalne fizičke promene.
Sve što od vas tražim je da u najmračnijim trenucima sa vašom bebom – kad ste pred kraj snaga i osećate kao da ne možete dalje uz samo sat ili dva sna tokom noći – umesto da molite bebu da spava i pojedu vas frustracije i iscrpljenost, nađete najmanji komadić snage kako bi mogli nastaviti, i budite zahvalni na vašem detetu, koliko god to u tom trenutku bilo teško. I ako želite, pomislite na mene i na sve majke kojima su deca prerano otrgnuta iz naručja. Pomolite se za moju prekrasnu, predivnu Elenor koja nikad nije upoznala život van materice.
Molim vas. Učinite to za Elenor. I učinite to za njenu mamu koja je voli i kojoj neopisivo nedostaje. “
Izvor: Natalie Morgan/ Ringeraja
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VESTI
Dojave o bombama u više od 100 škola u Beogradu
Veliki broj osnovnih škola u Beogradu, njih 97, kao i pojedine srednje škole, jutros je dobilo dojave o bombama, saopštilo je Ministarstvo prosvete. Nakon detaljnih provera većine škola, utvrđeno je...
Kad majka vidi vuka na putu za školu, a ne sme da zakasni na posao
Piše: Vesna Smiljanić Rangelov Možda nije u trendu, ali ja recimo baš želim da ostarim, onako skroz. I tako maštam... Kad ja jednom budem prava baba, ispričaću unučadima ovu priču....
Pronašli smo – rešenje za roditelje koji žele da im deca ekrane koriste umereno i uz kvalitetan sadržaj
Ako pitate prosečnog, zaposlenog roditelja jednog ili više školaraca šta mu je najveći izazov u odgoju dece, on će vam, bez sumnje, reći – ekrani. Televizija, mobilni telefon, računar. A...
Dvanaestogodišnji drvodelja nakon zadirkivanja vršnjaka dobio masovnu podršku na internetu
Gabrijel Klark iz Kambrije u Engleskoj još sa četiri godine počeo je da pravi predmete od drveta. Sada dvanaestogodišnjak, poželeo je mauntin bajk i njegov otac, filmski režiser Ričard Klark,...
Nema komentara.