Deca od roditelja uče mnogo toga – kako da upravljaju novcem, kako da postavljaju granice drugima, kako da se nose sa teškim emocijama… Koliko god da se mame i tate trude da svoje naslednike nauče svemu važno, ponekad im nešto i promakne, što je sasvim normalno i razumljivo. I roditelji, uprkos svom trudu koji ulažu, prave greške, a evo koje mogu da dovedu do toga da njihova deca nemaju razvijene vašne socijalne veštine.
1. Rešavaju sve probleme umesto njih
Kada roditelji stalno uskaču da pomognu svojoj deci sa različitim problemima u njihovim životima, to ih sprečava da sami nauče kako da ih reše. Iako roditeljima možda u tom trenutku deluje pametno da uskoče i reše nesuglasicu deteta sa drugarom, urade domaći umesto njih, deca tako zapravo propuštaju priliku da sama reše problem, što je veština koja je vredna za ostatak njihovog života.
Ovih šest minuta u toku dana su najvažniji za dete
Naravno, podrazumeva se da roditelji treba da pomognu ukoliko dete ima neki ozbiljniji problem, koji jednostavno ne može samo da reši, poput vršnjačkog maltretiranja i slično.
2. Zadirkuju ga zbog osećanja
Kada se dete suoči sa zadirkivanjima ili sarkastičnim komentarima zbog toga kako se oseća, ili kada roditelji potpuno odbace njegova osećanja, ono brzo počinje da veruje da treba da se stidi svojih emocija. Umesto da budu u stanju da prepoznaju i identifikuju svoja osećanja, počeće da ih kriju i guraju pod tepih, a ona će se na kraju ponovo pojaviti i to u mnogo nezgodnijem trenutku. To im otežava povezivanje sa drugim ljudima, jer društvene veštine nisu samo sposobnost da budu usklađeni sa sopstvenim emocijama, već i sposobnost da primete kako se drugi ljudi osećaju.
3. Ne uče ih važnosti ličnog prostora
Deca bi trebalo da uče šta zapravo znači imati granice, jer ono što je jednoj osobi prijatno, možda neće biti prijatno drugoj. Bez odgovarajućeg vođstva o tome zašto je lični prostor zaista važan, deca na kraju odrastaju potpuno nesvesna koliko je blizu preblizu za druge ljude. Ne uče kada je prikladno vreme da dodirnu nekoga ili kako da poštuju tuđe zone komfora. Mogli bi na kraju da postanu osoba koja jednostavno stoji preblizu nekome u redu u prodavnici ili će stalno prekidati druge dok govore, zbog čega ljudi vremenom mogu da počnu da se udaljavaju.
4. Kritikuju ih da su previše stidljivi
Jedan od najčešćih načina na koji roditelji mogu da ometaju socijalno samopouzdanje svoje dece jeste da prave veliku stvar od toga što je dete „previše stidljivo“. Zato ih često pitaju: „Zašto si tako tih/a?„, „Progovori“ i slično, a mališani upravo zbog toga mogu da počnu da se osećaju još nesigurnije.
„Biti stidljiv nije slabost, ranjivost, pokazatelj lošeg samopoštovanja ili urođeni problem. To je kategorija normalnog društvenog ponašanja i/ili temperamenta koju dele sa oko trećinom vršnjaka“, objasnio je psiholog Kajl Pruet.
Roditelji bi trebalo da pokušaju da ohrabre svoju povučenu decu i da proslave male korake koje prave u učenju da budu društvenija. Obično, kako deca odrastaju, uče da mnogo više izlaze iz svoje zone komfora i na načine koji im pomažu da se osećaju prijatno.
5. Ne uče ih da se izvine na pravi način
Deca uče gledajući, i to najviše ponašanje roditlja. Zato, ako mame i tate nisu u stanju da priznaju sopstvene greške ili da se izvine iskreno, deca tako uče da se sama snalaze u sukobima. Izvinjavanje nije samo izgovaranje reči „Žao mi je“, već i preuzimanje odgovornosti i učenje iz načina na koji su nekoga povredili kako to ne bi ponovili.
Ako deca nikada ne vide svoje roditelje kako se na pravi način, iskreno izvinjavaju, bilo da je to jedno drugom ili čak njima, teško im je da prepoznaju kao odrasli kada su zaista nekoga povredili, pa čak i kako da to isprave. Umesto da se pozabave greškama koje su možda napravili, oni ih jednostavno potpuno ignorišu ili biraju da krivicu usmere na nekog drugog.
6. Fokusiraju se na perfekciju umesto na trud
Ukoliko roditelji hvale decu samo zbog besprekornih rezultata, a kritikuju zbog čak i najsitnijih grešaka, uskoro će mališani početi da misle da je savršenstvo jedina stvar koju bi trebalo da postignu. Na kraju se to preliva i na njihove društvene interakcije, pri čemu deca oklevaju da isprobavaju nove stvari iz straha da neće odmah biti sjajna u tome. Kada se trud zanemaruje, deca mogu brzo razviti intenzivan i često iscrpljujući strah od neuspeha.
Roditelji bi trebalo da se potrude da ističu činjenicu da je bolje pokušati nego ne pokušavati uopšte, piše YourTango.
Kada roditelji donose sve odluke umesto svoje dece i aktivno ih obeshrabruju da sami obavljaju stvari, oni nikada nemaju priliku da zapravo vežbaju samostalno razmišljanje. Nažalost, ljude bez socijalnih veština obično su odgajali roditelji koji su pravili ove greške. Naravno, roditelji nikada ne žele da vide da dete pati, pa ih zbog toga često nesvesno prezaštićuju.
„Bilo da se radi o tome da sami idu kući iz škole, organizuju vreme za igru bez učešća roditelja ili obavljaju kućne poslove bez podsećanja na to, današnja deca imaju manje prilika da vežbaju korišćenje sopstvenog rasuđivanja. Kada su roditelji uključeni u svaki aspekt detetovog života, ono propušta ova neprocenjiva iskustva“, objasnio je klinički psiholog Ronald Stolberg.
Prvi koraci ka odgovornosti: Kako školske obaveze grade samostalnu decu
Na isti način na koji roditelji mogu potencijalno sprečiti svoju decu da prave greške, deca koja ne nauče kako da donose sopstvene odluke i da stoje na sopstvenim nogama na kraju će se oslanjati na druge da urade stvari umesto njih i zbog toga će se boriti sa sopstvenim samopouzdanjem i samoizražavanjem.
8. Nikada ih ne slušaju
Kada deca pokušavaju da podele svoje misli ili iskustva, roditeljima ponekad može biti teško da razumeju, ali čak i ako ne razumeju, dobro je da ih barem iskreno i pažljivo saslušaju. Deca koju roditelji ne saslušaju počeće da se osećaju kao da njihov glas uopšte nije važan. Možda će prestati da pokušavaju da se izraze, što će im samo otežati povezivanje sa drugima, a sve to se nužno odražava i na njihovo samopouzdanje.
9. Izbegavaju teške razgovore
Ako roditelji jednostavno izbegavaju da razgovaraju sa decom o teškim temama – njihovim emocijama, greškama i slično, time ih zapravo uče da to nije normalan deo odnosa sa ljudima. Deca zatim odrastaju nesigurna kako da se nose sa neslaganjima, što je veoma važna društvena veština koju treba da imaju kao odrasli jer se neće uvek slagati sa svim ljudima koje upoznaju, već će imati različita mišljenja.
Jako je važno da već u detinjstvu nauče kako da se nose sa svađama i da komuniciraju na zdrav način, te da ne treba da potiskuju emocije, već da na miran način rešavaju sukobe.
10. Kažnjavaju radoznalost
Deci je potreban prostor gde mogu da istražuju nove ideje koje imaju i da budu podstaknuta da pokažu interesovanje za svet oko sebe. Kada ih roditelji u tome guše i kritikuju ih zbog postavljanja previše pitanja ili mešanja u stvari koje ih se „ne tiču“, oni shvate da možda radoznalost nije nešto što je dobrodošlo. Posledica toga je često da kada odrastu počinju da se plaše pokušaja da vode smislene razgovore sa ljudima.
„Iako radoznalost može dovesti decu do rizičnog ponašanja i moramo biti na oprezu da bismo ih zaštitili, naš posao kao roditelja je da podržimo dečju prirodnu radoznalost i njihov proces učenja“, objasnila je stručnjak za roditeljstvo Meri Volas.
Roditelji bi umesto toga trebalo da podstiču svoju decu da postavljaju pitanja, i koliko god to bilo dosadno, trudite se da im na ono što ih zanima odgovorite na najbolji mogući način jer ćete tako izoštriti njihove društvene veštine i učiniti ih dobrim sagovornicima.
Izvor: Yumama
