Danas je nekako normalno da vas svako saleće sa pitanjima i davanjem mišljenja koja zadiru u vašu privatnost.
Kao neko ko trenutno šeta svoje četvrto čedo u stomaku, ono sa čim se najčešće susrećem je izražavanje neverice kad nas vide sa toliko klinaca.
“Jesu li to sve vaša deca?”
Pitanje koje uvek podstakne da dobijem neodoljivu potrebu da se pravdam što želim toliko dece.
Čak sam jedno vreme razmišljala da štampam odgovor na majici – “Da, to su sve moja deca!”.
Iskustva ruske porodice sa petnaestoro dece
Znam da često dok smo recimo u radnji, delujemo u rasulu. Jedno plače jer mu je vruće, drugo ima napad histerije jer, pa jednostavno u tom je uzrastu, svi pričaju istovremeno. Usput im dajem upustva da ostave nešto, dodaju drugo, puste treće. Verujem da sa strane delujemo tako da mamimo sažaljenje.
Ali nije tako. Mi smo vrlo koordinisani, iako se to možda vama ne čini.
Svako već zna svoje mesto, svoje dužnosti.
Al’ pitanja drugih često učine da se pravdam. Iako se posle uvek pitam zašto.
Jer, zašto je loše želeti puno dece?
