Dok se mnogi ljudi brinu kako da u starosti sačuvaju mentalnu oštrinu i izbegnu zaboravnost, naučnici su došli do iznenađujućeg zaključka. Jedan od najjednostavnijih i najprirodnijih „treninga za mozak” već postoji u svakodnevnom životu. Milioni baka i deka širom sveta svakodnevno pomažu u odgajanju svojih unuka, a nova istraživanja pokazuju da upravo ta uloga ima snažan zaštitni efekat na kognitivne sposobnosti u starijem dobu.
Briga o unucima može da uspori kognitivno propadanje kod starijih osoba, pokazalo je novo istraživanje koje je objavila Američka psihološka asocijacija, prenosi Science Daily.
Glavna istraživačica Flavia Čerečez iz Holandije i njene kolege analizirali su podatke prikupljene u Veliko Britaniji od skoro 3.000 baka i deka. Otkrili su da su starije osobe koje su čuvale unuke, što uključuje noćenja, brigu o bolesnoj deci, igru, pomoć oko domaćih zadataka, pripremu obroka, kao i vožnju u školu i na vannastavne aktivnosti, postizale bolje rezultate na testovima pamćenja i verbalne fluentnosti od onih koji nisu učestvovali u brizi.
Kako reagovati kada bake i deke prave razlike između svojih unuka?
Bake koje su čuvale unuke pokazale su manji kognitivni pad tokom šestogodišnjeg istraživanja u poređenju sa ženama istog životnog doba koje nisu brinule o unucima.
„Najviše nas je iznenadilo to što se za funkcionisanje mozga važnijom pokazala sama činjenica da je neko baka ili deka koji učestvuje u brizi o unucima, nego koliko često su pružali tu brigu ili šta su tačno radili sa unucima”, izjavila je Čerečez u saopštenju povodom studije.
Osećaj svrhe
Psiholog Dejl Etkins, autorka dečje knjige „Tirkizni leptir”, kaže da su rezultati logični. Uloga bake ili deke održava starije osobe društveno aktivnima, podstiče korišćenje veština planiranja i rešavanja problema, a pruža i prilike za kreativnost i pripovedanje.
„Pokušavate da razumete način na koji dete razmišlja i da vidite svet njegovim očima. Sagledavanje stvari iz druge perspektive zaista je važna kognitivna veština”, rekla je Etkins. „To su aktivnosti koje mnogi ljudi tokom godina sve ređe praktikuju.”
Unuci mogu da doprinesu i mentalnom zdravlju starijih osoba. Anketa Instituta za zdravstvenu politiku i inovacije Univerziteta u Mičigenu iz 2024. godine, pokazala je da se starije osobe sa barem jednim unukom ređe osećaju izolovano nego oni bez unuka. Etkins dodaje da provođenje vremena sa unukom ili čak mentorstvo detetu u zajednici „zaista pomaže u borbi protiv usamljenosti, jer daje osećaj da i dalje imate svrhu”.
Nekad je i previše
Ipak, uloga bake i deke nosi i određene izazove.
„Postoji uvreženo mišljenje da je biti baka ili deka najlepša stvar na svetu”, kaže Didi Mur, osnivačica savetodavne platforme More Than Grand. Kada takva očekivanja ne odgovaraju svakodnevnoj stvarnosti, „bakama i dekama može da bude veoma teško da sebi priznaju da im je ponekad previše”.
Neki se previše uključuju u živote unuka, što može da dovede do problema sa postavljanjem granica u odnosu sa roditeljima dece. Drugi se, opet, osećaju kao da se na njih previše računa kao na stalnu pomoć u čuvanju dece.
„To može da izazove napetosti”, kaže Etkins, naročito ako bake i deke fizički više nisu u mogućnosti da izdrže napore čuvanja dece, ali i dalje osećaju moralnu obavezu da pomognu.
Troškovi čuvanja dece, takođe, za mnoge porodice postali su gotovo neizdrživi. Nedavna studija kompanije LendingTree pokazala je da bi porodicama u SAD bio potreban godišnji prihod veći od 370.000 evra da bi mogle da priušte profesionalnu brigu za dvoje dece. Zbog toga su se milioni roditelja okrenuli svojim penzionisanim roditeljima za pomoć.
„Pružanje brige na dobrovoljnoj osnovi, unutar porodičnog okruženja, može imati sasvim drugačije efekte na bake i deke od brige u stresnijem okruženju, u kojem se osećaju nedovoljno cenjeno ili imaju utisak da briga nije dobrovoljna, već nametnuta obaveza,” naglasila je Čerečez u svom istraživanju, dok Mur ističe da je ključno da porodice otvoreno razgovaraju o granicama i očekivanjima.
„Mnogo porodica ne vodi takve razgovore”, kaže ona.
„Važno je da roditelji u razgovor uđu sa namerom da čuju i razumeju perspektivu baka i deka, umesto da samo postave pravila i očekuju da se ona slede bez pogovora.”
Izvor: magazin.politika.rs
