Mi živimo i podižemo decu u uz uverenje da je danas sve moguće. Samo treba da odabereš. Sve možeš da kontrolišeš. Samo treba da umeš. Što bi se reklo, „sve je stvar dobre ogranizacije”.
A ako ne uspevaš, šta to radiš pogrešno? Do tebe je, naravno, pa zar ti nije sve dato na poslužavniku, šta sad izmišljaš i izvoljevaš?!
Sa našim uverenjima idu i naši ciljevi. Da sve radimo bez greške. Da budemo savršeni roditelji. Da nam deca budu čudo jedno od zdravlja, pameti, dobrote, uspeha…
I normalno da se onda osećamo neuspešno. Da nismo dovoljno dobri. Zato što je naše „dovoljno dobri“ – daleko izvan domašaja ijednog čoveka od krvi i mesa.
Zapravo, ne da nismo svemogući, nego smo vrlo ograničeni. Ograničeni svojim znanjem, iskustvom, zrelošću, novcem, vremenom, društvenim normama, zakonima, podrškom okruženja, podrškom institucija, političkom situacijom, ali i pukom srećom i slučajem. Nismo nemoćni, ali tek nismo svemoćni.
Što pre to prihvatiš, pre ćeš prestati da se osećaš krivom za sve one stvari koje ne možeš da promeniš. I početi sa se fokusiraš se na ono što možeš. Na primer, da prihvatiš onu stranu sebe koja greši, i koja će nastaviti da greši dokle god živiš i bivaš roditeljem. Da naučiš da vidiš sebe kao nesavršenu a da ipak imaš dobro mišljenje o sebi.
Da postaviš sebi realnije ciljeve. Da se pozdraviš sa idejom da postoji samo jedan pravi recept kako se podižu deca, i pronađeš SVOJ PRAVI RECEPT. Da svaki put kada ti neko servira neko „mora“ pomisliš „da li zaista mora?“, a kada te neko ubeđuje da nešto možeš (samo je sve do dobre organizacije), zapitaš se “da li ja to zaista mogu, ili sebi opet postavljam previsoke standarde?“.
Izvor: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
