Od svih parova koji se venčaju, svega tri od deset ostanu u zdravim, srećnim odnosima, kaže psiholog Ti Taširo u knjizi “The Science of Happily Ever After”, koja je objavljena ranije ove godine.
Početkom sedamdesetih došlo je do porasta broja razvoda bez presedana. Zabrinuti zbog toga kakav će uticaj razvodi imati na decu, psiholozi su odlučili da posmatraju parove i odrede šta je “recept” za zdravu i trajnu ljubavnu vezu.
Da li je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, kako je to Tolstoj primetio, ili svi loši brakovi ipak imaju nešto zajedničko?
Psiholog Džon Gotman bio je jedan od tih istraživača. U poslednje četiri decenije proučavao je na hiljade parova, kako bi otkrio šta neku vezu čini srećnom. On je sa suprugom Džuli osnovao Gotman institut, posvećen pružanju pomoći osobama koje su u braku da održe ispunjen i srećan odnos. Svi njihovi saveti zasnovani su na naučnim studijama.
Džon Gotman počeo je da prikuplja ključna otkrića 1986. kada je otvorio “Laboratoriju ljubavi” sa kolegom Robertom Levensonom na Univerzitetu u Vašingtonu.
Gotman i Levenson dovodili su sveže venčane parove u laboratoriju i pratili njihovu interakciju.
Uz tim istraživača, oni su supružnicima stavljali elektrode i postavljali im pitanja o njihovom odnosu, o tome kako su se upoznali, kakve su njihove svađe i lepe uspomene.
Elektrode su merile protok krvi, brzinu otkucaja srca i koliko se znoje. Zatim su ih slali kući i posle šest godina proveravali da li su i dalje zajedno.
Od prikupljenih podataka, Gotman je radvojio parove u dve velike grupe: majstore i amatere. Majstori su i dalje bili u srećnom braku i posle šest godina, dok su se amateri ili razišli, ili hronično patili zbog lošeg braka.
Kada su istraživači analizirali podatke, videli su jasne razlike između pripadnika prve i druge grupe. Amateri su tokom intervjuisanja delovali smireno, ali ih je odavalo njihvo telo. Srce im je radilo ubrzano, znojili su se više i imali veći protok krvi.
Prateći na hiljade parova, Gotman je otkrio da što su osobe fiziološki bile aktivnije u laboratoriji, to je njihova veza brže propadala.
Međutim, kakve to veze ima?
Problem je u tome što su amateri pokazivali znakove uzbuđenja, i to nimalo prijatnog, dok su govorili o svojoj vezi. Za njih je sedenje pored bračnog partnera bilo kao suočavanje sa sabljozubim tigrom.
Čak i kad su razgovarali o zajedničkim prijatnim uspomenama, bili su spremni na to da ih neko napadne, ili da sami napadnu.
Majstori su, s druge strane, bili veoma opušteni. Osećali su se smireno i povezano, što se videlo kao toplo i nežno ponašanje, čak i kad su govorili o svađama. Oni fizički nisu ništa drugačiji od amatera, ali je okruženje puno poverenja i intimnosti učinilo da se emocionalno, a time i fizički, osećaju prijatno.
Gotman je želeo da sazna kako su majstori izgradili takvu ljubav, a kako su amateri uspeli da je unište.
U studiji koja je usledila 1990. dizajnirao je laboratoriju na Univerzitetu u Vašingtonu, tako da izgleda kao lepa spavaća soba sa stolom zgodnim za doručak.
Pozvao je 130 tek venčanih parova da provedu dan u ovom utočištu i pratio ih dok su obavljali normalne aktivnosti – kuvali, čistili, slušali muziku, jeli, ćaskali… Gotman je ovde došao do prelomnog otkrića.
