Mamino drugo ime je – žurba

Piše: Jasmina Jovanović

Naravno da postoji i lista najčešćih odgovora na ovo, i svaki roditelj ih zna. To su čuvena i omražena „Evo“, lažno optimistična „Sad ću“, i skroz nepodnošljiva „Samo da…(ovo ili ono)“ Ako sam ikada, pre nego što mi je jedno od dece krenulo u školu pomislila ili rekla da nemam vremena ni za šta i da sve što radim, radim brzinom svetlosti, lagala sam. Bila je to laž iz neznanja, ali laž…

Požuri – Hajde – Zakasnićemo

Još u predškolskom sam mogla da naslutim šta nas čeka u školi. Naivno sam verovala da ne može biti mnogo strašnije. Naime, kreativna i dobra vaspitačica kao što je bila naša je bila ujedno i vrlo zahtevna. Svaki dan smo imali specijalne zadatke nabavke belih slamčica, zelenih najlon kesa, raznovrsnog lišća, drvenih štapova, krpica, kotura potrošenog toalet papira i još sijaset raznoraznih sekundarnih sirovina, žitarica, cica-boca i andrmolja. Sve je to, svakako, bilo pametno i korisno upotrebljeno u vrednim ručicama naše dece, ali trebalo je sve to i nabaviti. Danas za sutra, naravno. Požuriti. Bilo kako bilo, predškolsko se završilo, a ono što nas je čekalo bilo je mnogo, mnogo gore…

Beskonačne su samo obaveze

Polazak u školu je samo povećao našu angažovanost, nabavku raznoraznih, uvek za-sutradan-hitnih materijala, zbirki, blokova i udžbenika. Ekonomske napade na naše roditeljski tužne novčanike da zaboravimo. Doduše, nismo ni slutili kakvo tržište cveta u učionicama i šta su sve u stanju da ponude našoj deci u školi, u koju smo ih poslali radi učenja. I tu je žurba prestiž. Žure da nas opljačkaju. Još jedna stresna stavka koju dobijamo uz svog školarca je svakako i gomila domaćih zadataka koje dete donosi kući. Njihovo prisustvo u našim, obavezama pretrpanim, životima samo je učestalo korišćenje reči „Požuri“.

Sedam „Mama-dana“

Ponedeljkom i sredom posle škole imamo časove plivanja, koje ja, kao neko ko pliva kao sekirica, smatram izuzetno važnim i korisnim, i naravno da uvek kasnimo na njih. Utorkom i četvrtkom posle škole dete je izabralo folklor, a mi oduševljeno prihvatili. Pokazala je samoinicijativu, a pritom je to nešto lepo i isto tako korisno. Nedelju smo rezervisali za neka kulturna dešavanja posle podne – neko pozorištance, bioskop ili nezaobilazni „Mek“, a jutarnje sate za odlazak na liturgiju. Subotom se pretvaram u sobaricu, kuvaricu i pegla-majstora, u nastojanju da nadoknadim sve ono što radnim danima ne stignem da uradim. A mnogo toga ne stignem… Petak samo izgleda bezazleno i opušteno. Uvek se desi neki rođendan, poseta zubaru, nastup društva u kom igraju ili školska priredba…

Uragan „Mama“

Radnim danima, dok u stilu uragana sa kesama, fasciklama i mlađim detetom u naručju utrčavam u kuhinju, mozak je već napravio listu prioriteta… Dok pristavljam ručak za sutra, podgrevam onaj od juče koji jedemo danas. Dok postavljamo sto, slušam pomno ko je koga u školi začikivao, ko je dobio keca, ko je kome poslao ljubavno pismo, koliko para se sutra nosi za dečji časopis, ratu rekreativne, odlazak u pozorište i slične troškove. Trudim se da ostanem u toku, postavljam klasična, roditeljska potpitanja da bih saznala što više, jer moram biti u toku sa zbivanjima. Dnevne crne hronike ne prođu bez neke školske priče, na žalost. Tu je, naravno, i lista domaćih zadataka, ovo mora sad, a ono može i sutra… Kolaž papir nemamo, kupiću sutra, lepak sam kupila, ali mi je ta kesa na poslu… „Moram da požurim,“ misao se prikrada. Zatim malo, sasvim malo, igre i druženja i na kraju dana – krevet. Tuširanje, pranje zuba, kratka priča pročitana umornim glasom i zemlja snova.

Množenje vanilicama

„Požurite!“ kažem po ko zna koji put. „Kasno je, sutra se rano ustaje.“ I dok ja nastavljam da rasklanjam po kući, pohujem, peglam, briskam ili perem, zapitam se da li je mojoj ćerki nekada sveska mirisala na, recimo grašak, koji se krčkao dok je ona za kuhinjskim stolom pisala, ne zato što nema radni sto, nego zato što hoće da bude blizu mene da bih mogla da joj pomognem, a ja blizu sudopere i šporeta. Vrlo često mi to padne na pamet. Da li je vizuelizacija tablice množenja uz pomoć vanilica koje smo tada pravile bila dobra ili loša stvar? Agregatna stanja dočarana kuvanjem pileće supe – jesu li zapamćena na duže staze ili ne? Hiljadu pitanja koje podmeće roditeljska griža savesti zaposlene mame. I ono večito – zašto mame ne mogu da budu samo to, mame, a ne da i kada to mogu, malo njih želi samo to, uvek im nedostaje posao, karijera, druženje… Uvek hoće još. Kako je to udešen ovaj svet?

Spavaj – Zaradi -Pojedi

Vreme na poslu stoji, ne mrda se, nikad da dočekaš kraj, a u kući ono leti, rasipa se na smrtničke svakodnevne obaveze… Najkraće se volimo, ljubimo, golicamo i grlimo. Robujemo životnim zapovestima – „Spavaj“, „Zaradi“, „Pojedi“, i opet „Spavaj“. Poželim često da vreme stane, da ne moramo da se održavamo u životu kuvanjem, kupanjem i spavanjem. Da možemo samo da se igramo, mazimo, sankamo, čitamo, sve to bez žurbe, bez gledanja na sat i onog čuvenog „Samo da još ovo uradim, pa ću onda sa vama.“ Jer, dok mi sve obavimo, isteći će čarolija, postaćemo ponovo bundeve, ubošćemo se na vreteno, ili šta god. Deca su najkraći period samo naša, većinu života ih delimo sa drugima. Kasno uveče, umorna, i sama već u bescarinskoj zoni zemlje snova, prisećam se reči jednog duhovnika: „Porodica može da vam nadoknadi sav svet, ali vam svet nikada neće nadoknaditi porodicu.“ Prisećam se velikih reči i govorim sebi: „Još samo ova nedelja da se završi, samo još ova, a onda ću im posvetiti više vremena.“ I dok sama sebe hrabrim, i dajem obećanje, vreme neumitno teče i sat otkucava…