Moja ćerka je napunila tek 5 godina, ali već mi svojim karakterom, uprkos mom upinjanju da je lepo vaspitam, svakodnevno zadaje glavobolje. To se uglavnom svodi na to da, ako ja nešto zahtevam, ili prosto moramo da ispunimo neku od svojih zajedničkih obaveza, ona insistira da bude po njenom. Bilo da se radi o tome da želi da se malo duže rasanjuje u krevetu (odbija da odmah ustane, iako kasnimo) ili o ozbiljnijim stvarima kao što je plakanje jer joj nije dopušteno da obuje sandale sa otvorenim prstima. A nije joj dozvoljeno zato što je – zima.
Vrlo često se zapitam gde je naučila sve ove loše stvari. Da li je nešto od toga pokupila od dece u školi ili u nekoj dečijoj seriji na TV-u? Gde smo to mi pogrešili kao njeni roditelji da nam se dete ovako ponaša?
Pročitajte i: Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce
Zato sam odlučila, pošto želim da bude jaka ali ne nadmena, moćna ali ne siledžija, uporna ali ne i dosadna, da pod hitno ispravim šta se ispraviti da. U mesecima koji slede, pridržavaću se ovih nekoliko pravila.
- Zabraniću sebi izlive besa
Da dobro ste pročitali, zabraniću sebi, ne njoj. Pošto je najnovije istraživanje pokazalo da čak 80% učenika smatra da je na njih najvredniji i suštinski uticaj u životu učinio član porodice, a najčešće je to bila baš majka (u 47 posto slučajeva).Dakle, pošto tako stvari stoje, više neću vikati na ljude koji rade za kablovsku televiziju iako su nas po ko zna koji put greškom isključili. I neću opsovati jednu od onih majki koje me nepropisno iseku svojim automobilom na putu.Dobro, možda i hoću, ali ne pred svojom ćerkom.
Najbitnije je da ne zaboravim da me ona posmatra, i da sam joj svakodnevni uzor. Možda će značiti ako bude videla da njena majka ume da rešava probleme smireno i bez histerije.
- Izbegavaću uopštene okrivljujuće fraze
Kada je budem kritikovala, kritikovaću njeno ponašanje a ne nju kao ličnost. Umesto da joj kažem „Baš si nepristojna“ reći ću joj: „Tvoje ponašanje je nepristojno“. Trudiću se da zaboravim sve one opaske moje majke poput ove „Gajim neprijatelja u kući“. Iako mi možda sada kao roditelju ovo zvuči istinito, sećam se da je, kada sam bila dete, ta izjava bolela. Isto tako nikada joj neću reći da je ista ja. Moja majka je pisac, baš kao i ja, i znam koliko je mene zamaralo i još uvek me zamara poređenje sa mojom majkom, i činilo da se osećam manje vrednom. Moja ćerka je individua za sebe, nikakvo uopštavanje ne dolazi u obzir.
