Odgajanje dece nije projekat koji može, a ne mora uspeti i od kojeg možemo dići ruke kad se zamorimo. To je odgovornost koja ne poznaje odustajanje!
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Svest o tome ima presudni značaj prilikom planiranja porodice. U suprotnom, potencijalno dolazi do problema i po roditelje i po decu. Krajnji ishod je nezadovoljstvo s obe strane koje se može manifestovati na različite načine i imati višestruke posledice i po glavne aktere i po okolinu.
Ljubavlju i pažnjom gradi se detetova sigurnost, poverenje i odnos prema drugima, a pružanjem podrške i podsticaja – vera u sebe. Ukoliko to izostane ili je nedovoljno prisutno, postoji rizik od nanošenja štete detetovoj ličnosti i njenom ili njegovom društvenom funkcionisanju.
Primeri, poput ovoga koji sledi, pokazatelj su da stalne priče o odnosu roditelja i dece nisu prazne i neutemeljene konstrukcije, već potreba proizašla kao produkt dešavanja i socijalne dinamike.
Prošlo je deset godina od tada. Prvo polugodište prvog razreda. Prvačići, svi mali, još uvek nesnađeni, svako u svom svetu i na svoj način pokušavao je da se privikne na jednu od prvih većih životnih promena i iskustava. Škola je organizovala mini izlet u parku udaljenom dva – tri kilometra. Roditelji, rođaci, komšije dovodili su decu, njihove drugare, kako se ko organizovao. A on je došao taksijem. Navodno, sa nekim rođakom. U dogovoreno vreme po svu decu je došao neko, a po njega nije došao niko.
Mogu da naslutim zbunjenost koja je vladala u glavici tog malog bića u tim trenucima. Tugu nije uspevao sakriti odgovarajući na pitanja učiteljice i roditelja druge dece koji su se tu našli, a koji su želeli pomoći. Bio je zbunjen i uplašen.
Niko nije došao ni nakon pola sata. Adresu stanovanja nije znao. Na broj telefona jednog roditelja niko se nije javljao. Broj drugog roditelja nije imao, samo je kazao da živi u drugom gradu.
U dosijeu u školi nađena je adresa. Kad je dovezen kući bilo je jasno da su se ukućani tek tada setili gde je on i da je trebalo neko da ode po njega.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Dolazio je u školu često u izgužvanoj odeći, zaboravljao knjige i školski pribor, kasnio u školu. Na roditeljske sastanke niko nije dolazio. Pedagoškom timu škole, nakon niza situacija, bilo je jasno da je u pitanju zanemarivanje.
Uz sav taj teret koji je nosio na svojim malim leđima, bio je žrtva vršnjačkog nasilja – emocionalnog i verbalnog. Deca ne razemiju uvek različitosti i specifičnosti, ali problem nastaje kada se roditelji ne potrude da im objasne i da ih usmere kako bi trebalo da se ponašaju. Usled izloženosti podsmehu povlačio se u sebe sve više.
Pedagoški tim je pokušavao da deluje sa svoje strane, ali je izostala saradnja od strane roditelja koji se starao o njemu.
U zimsko doba poslednji čas se završavao kad je već uveliko mrak napolju. Vraćao se sam bez obzira na vremenske uslove, iako mu je kuća bila prilično udaljena od škole. Obično smo ga zvali da ide sa nama. Ostao mi je urezan u sećanju njegov pogled. Ušao bi za mojim sinom u automobil, smetio se na zadnje sedište uz kulturno „dobro veče“. Kada bih pitala kako im je bilo u školi, susrela bih se sa blagim, milim i najzahvalnijim pogledom koji je bez reči govorio da je to, mnogima sasvim obično pitanje, nešto posebno u njegovoj glavici. Gledao bi me pravo u oči, a u njegovim okicama prepoznavala sam osmeh, i odgovorio bi „dobro“. Uvek dobro, i kada nije bilo. Zabolelo bi me jako, a i danas me boli, sve ono što je taj pogled govorio više od hiljadu prećutanih reči.
Ubrzo su službe preduzele mere iz svoje nadležnosti i starateljstvo je dodeljeno drugom roditelju, jer je procenjeno da može da pruži bolje uslove za rast i razvoj deteta.
Izbor posvetiti detetu pažnju ili ne, ne bi trebalo da se postavlja kao opcija. Iako društvene okolnosti nekad mogu otežati roditeljsku ulogu, odgovornost prema detetu ne prestaje postojati.
Na određene životne okolnosti čovek nema uticaj. Međutim, izbor posvetiti detetu pažnju ili ne, ne bi trebalo da se postavlja kao opcija. Iako društvene okolnosti nekad mogu otežati roditeljsku ulogu, odgovornost prema detetu ne prestaje postojati. U prilog tome, relevantni podaci institucija i organizacija koje se bave pitanjima dečije zaštite pokazuju da zapostavljanje nije nužno povezano sa socio – ekonomskim statusom porodice. Odgovornost za lični način života je jedno, ali odgovornost za dominantno učešće u oblikovanju ličnosti koja tek stasava i započinje svoj društveni život je nešto posve drugo i, usudiću se reći, mnogo značajnije. Briga, pažnja i ljubav prema deci ostaju najvažniji izraz roditeljske odgovornosti. Moramo biti svesni da je to najznačajnije i najvrednije ulaganje u našu decu.
