Detinjstvo sam proveo većinom kod babe i dede, ali i prababe koja je za sve bila majka, i pradede Milivoja koji je bio čika.
U majkinoj kući bila je jedna prostorija koju smo zvali vajat. Imao je drvena zelena vrata, i pri dnu vrata mala vrata za mačku. A, u vajatu svega, a najviše dunstova. Najviše sam voleo dunst od grožđa, od mađarke, a od slatkiša kitnikez, sir od dunja. Toga je bilo cele godine.
Posebno sam voleo da otkrjam, tj. da otkinem parče kitnikeza sa krunicom, tj. celim orahom. Majka je znala da gore stavi vanil šećer. Sećam se vrlo dobro i kompota. Majka je uvek govorila da se dunst meće leti, a da se kompot pravi zimi. Obično se kompot od jabuka, onih kožara, krušaka onih što imaju kao pesak unutra, suvih šljiva obavezno za Badnje veče uz kuvani okrunjeni kukuruz sa kotarke, onako malo da sladi. Dunst smo jeli od visanja, uvek uz neko pečeno meso ili u sosu, od jabuka, krušaka, grožđa, belih trešanja. Gibanice smo jeli sa sirom prve, dok su još vruće, pa sa makom, ludajama, a ponekad retko sa višnjama i sa grizom.
Sve je to bilo pokriveno u vajatu. U vajatu je bio i kuvan paradajz u onim flašama debelim staklenim od zejtina i od rakijskih brlja. Pored toga su stajale flaše soka od kajsija. Pored njih pekmez od onih crnih šljiva, dve tegle kiselog zelenog paradajza i čikine posude sa kiselim mlekom. Pored polica bure vina, i bure za salamuru. Na vratima stara korovača. Na vratima zakačena presa za paradajz, četka za ribanje flaša i tučak za naćve. Pored polica sa druge strane mali astal i na njemu brisa, slanik, koža od starog kaiša i vrlo često švićka za kere da ne ulaze. Vrata vajata se nikada nisu zaključavala.
Niko osim majke nije tamo ni ulazio. Da mi je još jedanput da osetim miris one preteške cipovke… joj… neko je upalio svetlo…
Izvor: Facebook/Dušan Bojanić
